Баштина је модеран појам

Кад је катедрала Нотр Дам страдала у пожару, одмах су ме звали новинари, јер су већ знали да сам управљала рестаурацијом Палате правде у Бретањи, у Рену, здања из 17. века, које је такође било настрадало у пожару. Прво питање које су ми поставили било је колико ће та обнова да кошта и ја сам рекла стотине милиона. Испоставило се да нисам погрешила, каже у разговору за „Политику” Маривон де Сен Пилжан, једна од ретких међу стручњацима из области наслеђа која је имала прилике да непосредно после пожара јавно искаже своје мишљење.  

– Једини који је имао право да говори о катедрати Нотр Дам после пожара био је председник републике, ниједан други функционер, а пошто сам ја била у државном савету и радила на закону о рестаурацији, била сам на неки начин компетентна да анализирам целу ту операцију обнове, мада нисам била званично у неком телу. Само сам истакла своје мишљење – додаје  наша саговорница која је ових дана гостовала у Србији, где је одржала два предавања, у Београду и Новом Саду.

Ауторка две књиге о чувеној париској катедрали катедрали (у слободном преводу „Слава катедрале Нотр Дам: вера и моћ” и „Катедрала Нотр Дам у очима сликара”),  председница почасне секције Државног савета Француске, некадашња директорка Сектора за заштиту културног наслеђа у Министарству културе Француске (1993–1997) и професорка музикологије на Универзитету Париз IV, на предавањима је говорила о париској катедрали као темељу француске политике очувања културне баштине, али и о значајним делима која су створили уметници инспирисани овом величанственом катедралом. 

На предавању у Београду рекли сте да је реконструкција катедрале Нотр Дам у 19. веку омогућила Француској да сачини своју доктрину о заштити и обнови споменика културе и да је ту темељ француске политике очувања наслеђа?

Да, ту рестаурацију је радио архитекта Виоле ле Дик и тада, у 19. веку,  створена је и служба за заштиту историјских споменика, и сачињена је листа оних које треба заштитити. То је подразумевало обуку архитеката који ће радити на рестаурацији, као и стварање администрације с једном супериорном надзорном комисијом сачињеном од стручњака – историчара, архитеката, теолога... И та комисија постоји и данас. На француску иницијативу створена је повеља која је подразумевала сачињавање листе историјских грађевина и културних вредности које треба заштитити, а називамо је Меримеовом листом. Наиме, Проспер Мериме је први, 1840. године, направио листу споменика које треба заштитити.

У овој садашњој рестаурацији, после пожара, инсистирало се на потпуној аутентичности. Међутим, пошто обнова још није завршена, буру у француској јавности изазвала је информација да ће витражи бити замењени нечим модерним, што би катедрали дало печат овог времена. Потписује се и петиција против ове одлуке?

Има 240.000 потписа и ја сам такође дала свој глас против замене витража. Чак сам и на телевизији јавно рекла да сам против тога. Витражи које је поставио Виоле ле Дик приликом рестаурације у 19. веку вредан су допринос тадашње обнове. То су уметничка дела која су заменила прозоре од обичног стакла што су били постављени у 18. веку на иницијативу свештеника пошто је унутрашњост катедрале била сувише мрачна. У 19. веку, уместо обичног стакла Виоле ле Дик је поставио витраже, а важно је истаћи да ти витражи нису били оштећени у пожару 2019. године, тако да је довољно било само их очистити и опрати. Уколико би данас били уклоњени, то би било у супротности са Венецијанском повељом. То би био груб прекршај, што би се рекло: „Померите се да бих ја заузео ваше место.”

Пошто су у Француској правила о заштити споменика културе чврсто дефинисана, то се вероватно неће десити?

Када причамо о интелектуалним и уметничким правима, у Француској постоји морално право на дело, и то стечено право остаје и после смрти. Стога би уклањање витража био и напад на морално право Виоле ле Дика. Макрон би вероватно желео да угоди савременој уметности и да остави печат времена када је он био на челу државе, али уколико би се то урадило, могло би да буде оспорено и да се води процес пред судом. Особа која је компетентна за то јесте министар културе који мора да консултује комисију за заштиту баштине, а та комисија је већ рекла „не” замени витража, јер би то било у супротности са Венецијанском повељом, коју је Француска потписала.

Неки уметници, међутим, кажу ако је Виоле ле Дик могао да мења током реконструкције у 19. веку, зашто то не би могло и сада да би се дао печат времена?

Виоле ле Дик није уклонио уметничко дело. Он је склонио обичне прозоре од стакла и уместо њих ставио витраже који су уметничко дело. Дакле, разлика је огромна. Осим тога, катедрала је крајем 18. века затечена у лошем стању, уопште није била одржавана, тако да је све било запуштено, о томе говори и Виктор Иго у  роману „Звонар Богородичине цркве”. Године 1842. катедрала је чак почела да се урушава са задње стране и први хитни радови које је предузео Виоле ле Дик били су да заустави то рушење. Дакле, тада је све било много дотрајало и требало је доста тога урадити. А у данашње време требало је само вратити оно што је уништено у пожару.

Једна од ваших књига посвећена је уметничким делима чија је инспирација била катедрала Нотр Дам.  Који сликари су оставили најупечатљивија дела са овим мотивом?

Било их је много, почев од минијатуриста из 15. века па до данашњих дана. У почетку су то биле религиозне минијатуре, а касније су настали и радови која излазе из религиозних оквира и приказују Нотр Дам као уметничко дело архитектуре. У књизи су нашли место и француски сликари, али и неки амерички, италијански... Поменула бих Франка Мајерса Богса сликара с краја 19 века, а ту је и Виоле ле Дик који није био само архитекта већ и сликар, затим Делакроа, Шагал... Ту је и позната слика Жак-Луија Давида која приказује крунисање цара Наполеона Првог и царице Жозефине, у Нотр Даму, 1804. године.

Тврдите да треба изаћи из идеје да је наслеђе нешто што се односи на прошлост и кажете да је баштина заправо модеран појам?

Администрација у вези са баштином почиње у доба романтизма. Дакле, она је у вези са револуционарним периодом и са модерним идејама. Људи из области баштине користе науку. Археологија је такође модерна појава. Примењене уметности као што је фотографија служе да би се документовали сви периоди, и они пре рестаурације и они током обнове, као и после. Ако погледамо све рестаурације уништених или оштећених споменика после Првог светског рата, све су урађене помоћу савремене технике. Такође и ова реконструкција катедрале Нотр Дам користила је сва научна достигнућа, материјали су прилагођени климатским променама, радило је девет екипа научника из најразличитијих грана науке... Дакле, баштина је савремен појам будући да захтева промишљања о њеном дугорочном очувању, уз пуно уважавање одрживог развоја.