Обаманија

Иако још није инаугурисан за председника САД, Барак Обама је постао права медијска звезда: о њему се већ пишу књиге, најављује се снимање филма с Дензелом Вашингтоном у главној улози, тражи се од њега да не „седи” само у Белој кући већ да посећује позоришта, док познате филмске звезде најављују да ће се због њега преселити у Вашингтон! Она Меклуанова давна констатација о медијима који ће од света начинити глобално село поново се показује на делу, уз додатак да становници наше планете као глобалног села иду још даље. Разлози су психолошке природе. Уплашен новом рецесијом, која милионе радника оставља без посла, дакле на улици, као да тражи макар неку сламку за коју се може ухватити и заборавити све свакодневне проблеме. Зато младог председника доживљавају као неку врсту новог месије који ће спасти свет и апокалиптична осећања „гурнути под тепих”. Заправо, сва та обаманија најбоље показује у каквом се страху налазимо, заборављајући да један човек, ма како био способан и симпатичан, једноставно није у стању да то уради, што само показује да се глобално налазимо у страху од страха.

Нико не спори да је Обама човек који својим осмехом подгрева ту људску жељу, да има харизму, коју од убијеног Џона Кенедија није имао ниједан досадашњи амерички председник, иако још није саставио ни свој нови кабинет. Имена која су досад позната, од Хилари Клинтон до Мадлен Олбрајт, не уливају велику наду, сем што ће, можда, младог председника учинити мало или више агресивнијим него што се показао у кампањи.

Али, кад се свет озбиљно затресе, чињенице немају никаквог значаја и од шуме (психолошки – то је наше несвесно) не виде дрвеће, и не маре за њих, да парафразирамо великог Хегела. На сву срећу, многи Американци и не знају за славног филозофа, иначе би у свом претераном одушевљењу претворили, без сумње симпатичног Обаму, у Хегелов светски дух. Тој општој помами нису одолели ни француски издавачи, иначе рационални у својим изјавама и плановима, најављујући књиге о тек изабраном америчком председнику, док ће из Америке већ у јануару стићи и биографија нове прве даме, која се вероватно доживљава као Жаклина Кенеди. Обамина аутобиографија о „Сновима његовог оца”, објављена први пут 1995. године, већ је поново пред читаоцима. И не само то – без обзира на то што тек од јануара може да покаже које су главне тачке његове унутрашње и спољне политике, њега већ упоређују с Мартином Лутером Кингом и већ поменутим Кенедијем.

Невиђеним интересовањем за његов живот обични Американци сигурно, у доба рецесионе кризе, у Обами виде и остварење свог каубојског сна – да је срећа надохват руке ако си рођен под срећним звездама. А Обама им својим избором за председника највеће светске силе, управо, нуди остварење тог америчког сна, што у највећем броју случајева значи заборав или бежање од стварности. Обожавање јесте лепо за онога на кога се односи, али, с друге стране, често може бити опасно, ако се превелика очекивања не остваре. Јер, свака манија, звала се она обаманија или некако другачије, није увек здрава и често се завршава разочарањем. Не желимо то младом председнику, напротив, хтели смо да укажемо на скривене путеве човековог несвесног, које увек тражи начин да се спасе од онога што га мучи. Остаје нам да сачекамо да ли ће млади председник знати да одговори изазовима и опасностима обаманије, односно да ли је његово Над-Ја зрело да реагује на прави начин. Кенеди је иза себе имао моћан породични клан и вештину сналажења у најтежим светским кризама. Кад се цео свет тресао од страха, он је тајним преговорима успео да реши једну од највећих опасности после Другог светског рата и да с Русима успостави пријатељске везе. Колико је од потеза својих славних или неспособних претходника научио Обама видећемо ускоро.

И без медија, стари народи су знали да судбина чешће шаље данајске дарове но оне друге.