Obamanija

Iako još nije inaugurisan za predsednika SAD, Barak Obama je postao prava medijska zvezda: o njemu se već pišu knjige, najavljuje se snimanje filma s Denzelom Vašingtonom u glavnoj ulozi, traži se od njega da ne „sedi” samo u Beloj kući već da posećuje pozorišta, dok poznate filmske zvezde najavljuju da će se zbog njega preseliti u Vašington! Ona Mekluanova davna konstatacija o medijima koji će od sveta načiniti globalno selo ponovo se pokazuje na delu, uz dodatak da stanovnici naše planete kao globalnog sela idu još dalje. Razlozi su psihološke prirode. Uplašen novom recesijom, koja milione radnika ostavlja bez posla, dakle na ulici, kao da traži makar neku slamku za koju se može uhvatiti i zaboraviti sve svakodnevne probleme. Zato mladog predsednika doživljavaju kao neku vrstu novog mesije koji će spasti svet i apokaliptična osećanja „gurnuti pod tepih”. Zapravo, sva ta obamanija najbolje pokazuje u kakvom se strahu nalazimo, zaboravljajući da jedan čovek, ma kako bio sposoban i simpatičan, jednostavno nije u stanju da to uradi, što samo pokazuje da se globalno nalazimo u strahu od straha.

Niko ne spori da je Obama čovek koji svojim osmehom podgreva tu ljudsku želju, da ima harizmu, koju od ubijenog Džona Kenedija nije imao nijedan dosadašnji američki predsednik, iako još nije sastavio ni svoj novi kabinet. Imena koja su dosad poznata, od Hilari Klinton do Madlen Olbrajt, ne ulivaju veliku nadu, sem što će, možda, mladog predsednika učiniti malo ili više agresivnijim nego što se pokazao u kampanji.

Ali, kad se svet ozbiljno zatrese, činjenice nemaju nikakvog značaja i od šume (psihološki – to je naše nesvesno) ne vide drveće, i ne mare za njih, da parafraziramo velikog Hegela. Na svu sreću, mnogi Amerikanci i ne znaju za slavnog filozofa, inače bi u svom preteranom oduševljenju pretvorili, bez sumnje simpatičnog Obamu, u Hegelov svetski duh. Toj opštoj pomami nisu odoleli ni francuski izdavači, inače racionalni u svojim izjavama i planovima, najavljujući knjige o tek izabranom američkom predsedniku, dok će iz Amerike već u januaru stići i biografija nove prve dame, koja se verovatno doživljava kao Žaklina Kenedi. Obamina autobiografija o „Snovima njegovog oca”, objavljena prvi put 1995. godine, već je ponovo pred čitaocima. I ne samo to – bez obzira na to što tek od januara može da pokaže koje su glavne tačke njegove unutrašnje i spoljne politike, njega već upoređuju s Martinom Luterom Kingom i već pomenutim Kenedijem.

Neviđenim interesovanjem za njegov život obični Amerikanci sigurno, u doba recesione krize, u Obami vide i ostvarenje svog kaubojskog sna – da je sreća nadohvat ruke ako si rođen pod srećnim zvezdama. A Obama im svojim izborom za predsednika najveće svetske sile, upravo, nudi ostvarenje tog američkog sna, što u najvećem broju slučajeva znači zaborav ili bežanje od stvarnosti. Obožavanje jeste lepo za onoga na koga se odnosi, ali, s druge strane, često može biti opasno, ako se prevelika očekivanja ne ostvare. Jer, svaka manija, zvala se ona obamanija ili nekako drugačije, nije uvek zdrava i često se završava razočaranjem. Ne želimo to mladom predsedniku, naprotiv, hteli smo da ukažemo na skrivene puteve čovekovog nesvesnog, koje uvek traži način da se spase od onoga što ga muči. Ostaje nam da sačekamo da li će mladi predsednik znati da odgovori izazovima i opasnostima obamanije, odnosno da li je njegovo Nad-Ja zrelo da reaguje na pravi način. Kenedi je iza sebe imao moćan porodični klan i veštinu snalaženja u najtežim svetskim krizama. Kad se ceo svet tresao od straha, on je tajnim pregovorima uspeo da reši jednu od najvećih opasnosti posle Drugog svetskog rata i da s Rusima uspostavi prijateljske veze. Koliko je od poteza svojih slavnih ili nesposobnih prethodnika naučio Obama videćemo uskoro.

I bez medija, stari narodi su znali da sudbina češće šalje danajske darove no one druge.