„Одисеја 2024” у Кући краља Петра

Заједничка изложба скулптура и слика Јелене Божовић Ђорђевић и Стефана Станковића Перића „Одисеја 2024” представљена је синоћ у Кући краља Петра. Поставка којом је обједињена увек актуелна прича о егзистенцијализму, страстима и бизарностима данашњег друштва одражава критички став ово двоје ангажованих уметника ‒ иначе колега са класе ‒ према реалности и својеврсни је омаж делима са сличном тематиком Миће Поповића, чуло се на отварању поставке на Сењаку, која ће моћи да се погледа до 10. јануара.

‒ Назив изложбе упућује на критички глас уметника према друштвеној стварности, интерпретиран у прожимајућу серију од 18 слика и осам скулптура, која за лајтмотив има мајмуна ‒ архетипски симбол лукавости и покварености, али и урбане културе и супкултуре, као и опште друштвене декаденције. Он је метафора девијантног друштва које ништа „не види, не чује и не говори” ‒ рекла је ликовна критичарка Маја Живановић на отварању изложбе.

Ова историчарка уметности додала је да у артикулацији Јелене Божовић Ђорђевић гипсани патинирани мајмуни доминирају простором црним, сребрним и металик колорима, са „играчкама” у виду пиштоља и боксерских рукавица, али и занимљивим поигравањима са симболиком јајета, као и мотивом кичастог балон-пса савременика Кунса.

Јеленине експресивне скулптуре, навела је Живановићева, интригирају посматрача промишљеним визуелним и тактилним сензацијама занимљиве храпаве текстуре и различитих емоционалних стања, конкретизованих изразом лица или покрета портретисаних ‒ од меланхолије и инертности, до пакости и цинизма. На тај начин показују грамзиву природу примитивизма у исконском облику, нагласила је она.

‒ Комплексност у једноставности. Тако бисмо у једној реченици могли да се осврнемо на наизглед наивне и баналне секвенце са акрилних слика Стефана Станковића Перића, у којима „коло воде” мајмуни у деликатној кореспонденцији, апострофиране мимике, представљени у групама или индивидуално. Редукованим средствима и контрастираним монохроматским патернима, у жанр сценама сусрета уличних графита и комуникација, акцентоване жуте, плаве, црвене и пинк боје ‒ владају злоба, досада, потиштеност, али и знатижеља етикетираних. У другом плану, у већини композиција присутни су антиподи у виду бомби и пиштоља, али и сунца, звезда и прасића ‒ објаснила је ликовна критичарка.

Рецентним, ангажованим ликовним делима Јелена и Стефан провоцирају перцепцију и буде живе асоцијације код посматрача призорима који нису део имагинације уметника, већ део света око нас, додала је историчарка уметности.

‒ Пројекцијама наших потискиваних страхова, ово двоје освешћених стваралаца не пристају на лаж, насиље и све оно чиме смо окружени у савременом свету, у коме је чак и уметност релативизована ‒ истакла је Маја Живановић.