Живот несталог града

„Ма није ово Приштина“, каже Срђан. „Мени јесте“, узвраћа Мирјана. Препиру се исто онако како су то радили пре више деценија у литерарној секцији ОШ „Владимир Назор“ код своје професорке Драгице Маљоку. Нема више ни школе, ни секције, ни града, ни живота какав је некад био. Срђан Пантић и Мирјана Поповић су се јуче, на слави, у Цркви Светог Николе понашали као да се ништа није догодило и као да је живо све што су изгубили. Они су делић оне реке људи која је овде пре рата долазила читав дан. Свети Никола је градска слава. У свим временима, мање или више град и његови становници огледали су се у овом храму, остављали су му поклоне, прилоге, књиге, љубав и молитве. Већина храмова подигнутих или обновљених у Османском царству у деветнаестом веку имала је једну карактеристику: да буде што мање видљива, по жељи тадашњих власти и господара. Основна жеља свих данашњих становника српских градова и гето средина на Косову и Метохији је, да макар у једном тренутку, буду невидљиви. Једино на овом парчету земље, са црквом која израња из брда, становници града желе да буду видљиви и да град обнове у сећању.

„Мој отац је садио липе по Приштини. Доносили су их из Врњачке Бање, о свом трошку, нико им није плаћао“, каже Ђурђа Дрмончић. Њена породица је, чини се, све жртвовала да остане и да се угради у свој град и храм. Памти и зна времена када се другачије организовао живот, када је у овдашњим насељима, „у пет кућа морала бити једна секира, а у десет једна колица“. Зна како је изгледала свака лепа зграда и да се оне нису сачувале. Не одлази из свог града.

Већина верника је на приштинску славу стигла из околине, а ове године организованог доласка аутобусима није било. Стигли су интерно расељени, стигли су млади који не памте град, дошли су и неки гости, а свештеник Станиша Арсић зна колико је важно да данашњи путници и гости бар мало личе на Светог Николу.

„Угледајмо се на Светог Николу – макар један трун, један проценат, или један део онога што је он чинио: да и ми, макар један стоти или хиљадити део чинимо.“ Захвалан је свима који се сете ове светиње и имају потребу да храм виде и да се моле.

Упркос свим инцидентима, нападима, хапшењима и политичким потресима, у години која је на измаку бележи се највећи број верника и посетилаца у косовскометохијским црквама и манастирима. У том великом броју постоје и они који брину, свраћају и долазе у готово савршено изоловане светиње, пружају подршку и охрабрење. У храму Светог Николе, који је пострадао до последњег камена, у погрому 17. марта 2004. године данас поред оца Станише живи и свештеник Срђан Станковић. Крсна му је слава, држи у руци велику свећу, а сина Илију подстиче да му помогне око неких ситница.

После свечаног ручка они ће остати сами на свом острву слободе. Гости ће лагано одлазити кроз несносну гужву и реке аутомобила и кроз свој град тражећи себе и свој бивши живот на улицама, на фасадама у сећањима.