Чик запосли радника

Само три административне процедуре – пријава и одјава радника, промена седишта фирме и издавање потврде о плаћеном порезу привреду годишње коштају бар 1,839 милијарди динара или око 23 милиона евра.

Ако су укупне обавезе предузећа по основу пореза на добит у 2007. години износиле 9,5 милијарди динара, онда су трошкови наведена три поступка једнаки петини тог износа. Да их није било, да је добит предузећа за толико увећана, држава би на име увећаног пореза наплатила додатних 221 милион динара.

Да је реч о баченом новцу, који се могао паметније употребити, указује још мало поређења: трошак за те процедуре већи је чак 23 одсто од износа који је држава прошле године усмерила почетницима кроз старт-ап кредите и представља десетину суме коју је лане дала за кредитирање и субвенционисање малих и средњих предузећа.

Ове рачунице сачинили су стручњаци Центра за високе студије (ЦЕВЕС) из Београда за потребе „Сиве књиге”, коју је недавно објавила Национална алијанса за локални економски развој као резултат акције „Из лавиринта”, чији је циљ да маркира административне препреке успешнијем привређивању у Србији и помогне њиховом отклањању.

Процењени издатак од 23 милиона евра, признају и они који су га срачунали, крајње је конзервативан, јер су унаведену суму урачунати само трошкови изгубљених радних сати запослених или ангажованих да спроведу процедуре. Али не и издатак за таксе, губитак на времену због грешака надлежне администрације и чињеница да неуки предузетници који себи не могу да приуште административца или агенцију за обављање ових послова често не губе сате, већ дане на попуњавању и достављању тих образаца. У процењену суму није урачунат ни трошак државе (што значи и пореских обвезника), да администрира сложене процедуре. Да је све то урачунато, издатак и привреде и државе био би многоструко већи. Да не говоримо о губитку који услед компликованих бирократских процедура на сваком кораку обесхрабрује, пре свега мале и велике домаће, али и стране инвеститоре који имају довољно новца и могу да ангажују адвокате и своја три човека и да плате возача да развози административце около-наоколо док им држава све не испечатира.

Јер, да би новозапосленом обезбедио социјално осигурање послодавац ће морати да походи три институције, попуни шест различитих образаца у неколико копија са 90 одсто истих података о фирми, радницима и запослењу и изгуби четири до пет сати. Како то изгледа у пракси, НАЛЕД-овим анкетарима описао је Ђорђе Босић из Београда

–Прво, обрасце Е1 и Е3 носите у Националну службу за запошљавање, затим их оверене, као и образац М1, достављате Фонду ПИО запослених, а све те папире плус образац М носите одговарајућој филијали Фонда за здравствено осигурање. Пред шалтером Националне службе за запошљавање чека се просечно 30 минута, још толико се изгуби да се стигне до Фонда ПИО, а тамо још цео сат, јер се на истим шалтерима издају и потврде о дужини стажа неопходне за добијање виза. Добро је ако се све заврши за два сата. А онда треба стићи и до Филијале здравственог осигурања и, наравно, опет чекати. Колико се времена ту изгуби, зависи од општине до општине – од 15 минута у Врачару и Старом граду, више од 30 на Звездари, Савском венцу и у Земуну, до целог сата у Чукарици и Новом Београду. Па онда натраг у фирму – испричао је Босић.

Није јасно привредницима зашто се, кад бар то ништа не кошта, процедуре не поједноставе тако што би се организовала јединствена служба која би примала комплетну документацију и даље је распоређивала надлежним фондовима. И зашто се не уведе могућност да пријаву радника преузимају, попуњавају и достављају електронским путем.

Предлажу и да се предузећима и предузетницима омогући да приликом исплата зарада све порезе и доприносе уплате на један рачун, са кога би државни органи међусобно прерасподелили новац.

–Ако за себе као оснивача радње социјално и пензионо могу да уплатим једном уплатницом, зашто исто то не бих могао и за свог радника – пита Ненад Ивковић, власник СЗР „Принт”.

Непотребно компликоване процедуре које троше и време и новац не само приликом запошљавања радника и завршавања послова са пореском администрацијом, већ и у платном промету, спољнотрговинском пословању, планирању и изградњи и свим другим сегментима пословања, нису само субјективна тешкоћа овдашњих привредника, већ и препреке за инвестирање и привређивање које маркирају и међународни аналитичари.

Према студији Светске банке о условима пословања у 2008, на комуникацију са пореском администрацијом и измирење пореских обавеза годишње предузеће у Србијипотроши 279 сати – око стотинувише него у земљама ОЕЦД-а. За добијање грађевинске дозволе, рецимо за изградњу складишта, потребно је 204 дана, а у државама развијене тржишне привреде 153 сата, док је просечно време за упис својинских права – 111 дана, четири пута дуже него у поменутој групи држава.

Судећи по рангирању у овој студији, како је указано и на недавном скупу о страним директним инвестицијама у организацији Центра за либерално-демократске студије, упркос напретку у отклањању административних баријера, највећи проблеми су и даље приликом добијања разних урбанистичких и грађевинских дозвола. Затим у правосуђу– приликом укњижавања имовине и извршења уговора судским путем, каои запошљавања радника. Србија се на светској лествици, према прописима који уређују тржиште рада,налази на 110. месту међу 178 земаља.

Довољно опомињуће за земљу која, према анкети о радној снази, има готово 600.000 људи без посла и која има амбиције да незапосленост преполови до краја мандата ове владе – привлачењем инвестиција и отварањем радних места. Уосталом, отклањање сваке од поменутих и много других бирократских нелогичности и препрека отвара простор за уштеде привреди, али и држави.