Čik zaposli radnika

Samo tri administrativne procedure – prijava i odjava radnika, promena sedišta firme i izdavanje potvrde o plaćenom porezu privredu godišnje koštaju bar 1,839 milijardi dinara ili oko 23 miliona evra.

Ako su ukupne obaveze preduzeća po osnovu poreza na dobit u 2007. godini iznosile 9,5 milijardi dinara, onda su troškovi navedena tri postupka jednaki petini tog iznosa. Da ih nije bilo, da je dobit preduzeća za toliko uvećana, država bi na ime uvećanog poreza naplatila dodatnih 221 milion dinara.

Da je reč o bačenom novcu, koji se mogao pametnije upotrebiti, ukazuje još malo poređenja: trošak za te procedure veći je čak 23 odsto od iznosa koji je država prošle godine usmerila početnicima kroz start-ap kredite i predstavlja desetinu sume koju je lane dala za kreditiranje i subvencionisanje malih i srednjih preduzeća.

Ove računice sačinili su stručnjaci Centra za visoke studije (CEVES) iz Beograda za potrebe „Sive knjige”, koju je nedavno objavila Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj kao rezultat akcije „Iz lavirinta”, čiji je cilj da markira administrativne prepreke uspešnijem privređivanju u Srbiji i pomogne njihovom otklanjanju.

Procenjeni izdatak od 23 miliona evra, priznaju i oni koji su ga sračunali, krajnje je konzervativan, jer su unavedenu sumu uračunati samo troškovi izgubljenih radnih sati zaposlenih ili angažovanih da sprovedu procedure. Ali ne i izdatak za takse, gubitak na vremenu zbog grešaka nadležne administracije i činjenica da neuki preduzetnici koji sebi ne mogu da priušte administrativca ili agenciju za obavljanje ovih poslova često ne gube sate, već dane na popunjavanju i dostavljanju tih obrazaca. U procenjenu sumu nije uračunat ni trošak države (što znači i poreskih obveznika), da administrira složene procedure. Da je sve to uračunato, izdatak i privrede i države bio bi mnogostruko veći. Da ne govorimo o gubitku koji usled komplikovanih birokratskih procedura na svakom koraku obeshrabruje, pre svega male i velike domaće, ali i strane investitore koji imaju dovoljno novca i mogu da angažuju advokate i svoja tri čoveka i da plate vozača da razvozi administrativce okolo-naokolo dok im država sve ne ispečatira.

Jer, da bi novozaposlenom obezbedio socijalno osiguranje poslodavac će morati da pohodi tri institucije, popuni šest različitih obrazaca u nekoliko kopija sa 90 odsto istih podataka o firmi, radnicima i zaposlenju i izgubi četiri do pet sati. Kako to izgleda u praksi, NALED-ovim anketarima opisao je Đorđe Bosić iz Beograda

–Prvo, obrasce E1 i E3 nosite u Nacionalnu službu za zapošljavanje, zatim ih overene, kao i obrazac M1, dostavljate Fondu PIO zaposlenih, a sve te papire plus obrazac M nosite odgovarajućoj filijali Fonda za zdravstveno osiguranje. Pred šalterom Nacionalne službe za zapošljavanje čeka se prosečno 30 minuta, još toliko se izgubi da se stigne do Fonda PIO, a tamo još ceo sat, jer se na istim šalterima izdaju i potvrde o dužini staža neophodne za dobijanje viza. Dobro je ako se sve završi za dva sata. A onda treba stići i do Filijale zdravstvenog osiguranja i, naravno, opet čekati. Koliko se vremena tu izgubi, zavisi od opštine do opštine – od 15 minuta u Vračaru i Starom gradu, više od 30 na Zvezdari, Savskom vencu i u Zemunu, do celog sata u Čukarici i Novom Beogradu. Pa onda natrag u firmu – ispričao je Bosić.

Nije jasno privrednicima zašto se, kad bar to ništa ne košta, procedure ne pojednostave tako što bi se organizovala jedinstvena služba koja bi primala kompletnu dokumentaciju i dalje je raspoređivala nadležnim fondovima. I zašto se ne uvede mogućnost da prijavu radnika preuzimaju, popunjavaju i dostavljaju elektronskim putem.

Predlažu i da se preduzećima i preduzetnicima omogući da prilikom isplata zarada sve poreze i doprinose uplate na jedan račun, sa koga bi državni organi međusobno preraspodelili novac.

–Ako za sebe kao osnivača radnje socijalno i penziono mogu da uplatim jednom uplatnicom, zašto isto to ne bih mogao i za svog radnika – pita Nenad Ivković, vlasnik SZR „Print”.

Nepotrebno komplikovane procedure koje troše i vreme i novac ne samo prilikom zapošljavanja radnika i završavanja poslova sa poreskom administracijom, već i u platnom prometu, spoljnotrgovinskom poslovanju, planiranju i izgradnji i svim drugim segmentima poslovanja, nisu samo subjektivna teškoća ovdašnjih privrednika, već i prepreke za investiranje i privređivanje koje markiraju i međunarodni analitičari.

Prema studiji Svetske banke o uslovima poslovanja u 2008, na komunikaciju sa poreskom administracijom i izmirenje poreskih obaveza godišnje preduzeće u Srbijipotroši 279 sati – oko stotinuviše nego u zemljama OECD-a. Za dobijanje građevinske dozvole, recimo za izgradnju skladišta, potrebno je 204 dana, a u državama razvijene tržišne privrede 153 sata, dok je prosečno vreme za upis svojinskih prava – 111 dana, četiri puta duže nego u pomenutoj grupi država.

Sudeći po rangiranju u ovoj studiji, kako je ukazano i na nedavnom skupu o stranim direktnim investicijama u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije, uprkos napretku u otklanjanju administrativnih barijera, najveći problemi su i dalje prilikom dobijanja raznih urbanističkih i građevinskih dozvola. Zatim u pravosuđu– prilikom uknjižavanja imovine i izvršenja ugovora sudskim putem, kaoi zapošljavanja radnika. Srbija se na svetskoj lestvici, prema propisima koji uređuju tržište rada,nalazi na 110. mestu među 178 zemalja.

Dovoljno opominjuće za zemlju koja, prema anketi o radnoj snazi, ima gotovo 600.000 ljudi bez posla i koja ima ambicije da nezaposlenost prepolovi do kraja mandata ove vlade – privlačenjem investicija i otvaranjem radnih mesta. Uostalom, otklanjanje svake od pomenutih i mnogo drugih birokratskih nelogičnosti i prepreka otvara prostor za uštede privredi, ali i državi.