Вранић зна и памти
Ни 81 годину касније житељи Вранића не заборављају крваву ноћ између 20. и 21. децембра када су четничке групације, само 24 сата после велике српске славе Никољдана, у црно завиле 14 породица и усмртиле 68 деце, жена, људи. О овом злочину сведоче надгробне плоче на месном гробљу, спомен-соба у кући Владана Пантића и Удружење „20. децембар” из Вранића које сваке године организује комеморацију „Вранић зна и памти” у знак сећања на тај догађај. И ове године родбина погинулих, мештани, али и и чланови СУБНОР-а (Савез удружења народноослободилачких ратова) Београда и бројних борачких организација окупили су се у Вранићу да не дозволе да се овако нешто заборави. Комеморацији је присуствовало више од 150 људи, венце на спомен-плоче положило је 18 делегација, а делегацију СУБНОР-а предводио је пуковник Бора Ерцеговац.
– Захваљујући Владану Пантићу и Удружењу, не бледи сећање на овај стравичан злочин. Кажу да време лечи ране. Можда. Али време свакако не брише сећање на оно што се догодило тог 20. децембра у Вранићу. Што се тиче СУБНОР-а, док је нас биће и памћења на навине жртве које су ту ноћ пале – рекао је Бора Ерцеговац, председник СУБНОР-а Београда.
Од броја убијених, како сведочи мештанин Владан Пантић, готово половина биле су жене и, што је најтеже, страдало је и 11 деце старости до 15 година – једно од деце имало је годину дана, а друго пет месеци.
– У овом крвавом пиру у црно су завијене породице Митровић, Пантић, две куће Ђорића, Илић, Радосављевић, Матић, Поповић, Савић, две куће Ђоинчевића, Степановић и две куће Тодоровића. У знак сећања на моју породицу, али и све убијене, ја сам у својој кући направио спомен-собу, а написао сам и књигу „Поглед у пакао” да овај злочин остане запамћен за сва времена. У мојој породици, иначе, ту ноћ убијено је десет чланова. Међу њима су и најстарији убијени Јоксим, али и шеснаестогодишња Видосава, десетогодишњи Бранислав и седмогодишњи Светомир. Њихове фотографије чувам у спомен-соби – рекао је Пантић.
Према његовим речима, у октобру и новембру 1943. Дража Михаиловић наредио је командиру Авалског корпуса да „очисти” терен од комуниста од Космаја до Београда.
– Прво Дражино наређење упућено је 5. октобра, а друго 17. новембра 1943. године. Месец и по дана касније четнички први батаљон посавске бригаде Авалског корпуса под командом озлоглашеног Спасоја Дрењанина Зеке у ноћи између 20. и 21. децембра стиже у Вранић. Али пре тога ангажовали су педесетак сељака да им помогну након убистава у пљачкању имовине. Један од мештана, Бошко Јоксић, покушао је да се извуче, рекавши четницима да је кум са једним од касније убијених домаћина, али га је због тога с леђа убио Воја Копилан из Баћевца. Осим Бошка, појединачно су убијени Живота Ђоинчевић, Радивоје Поповић и Мирко Тодоровић – нагласио је Пантић.
Подељени у три групе по већ направљеном плану четници почињу свој пир. Према сећањима преживелих (било их је деветоро) и подацима сачуваним у породицама убијених мештана Вранића, четници упадају у куће убијају, кољу, силују жене и девојке. У том масакру убијају и Љубомира Пантића од годину дана и петомесечну Катарину Илић, која је била у колевци. Најстарији убијени мештанин био је Јоксим Пантић, који је имао 87 година, а убијена је и трудница Милојка Пантић.
Масакр у Вранићу је у овом крају постао синоним за четничке злочине.
– Сада неки покушавају да минимизирају и оправдају овај злочин. Али сви мештани Вранића знају јер је било преживелих. Ово, нажалост, није био једини злочин који су четници у овом крају начинили. У току рата у нашем крају убили су још 23 мештана – истиче Пантић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


