Неколико чињеница о четвртом светском рату

Милан Мијалковски*

Рат је најекстремнији друштвени сукоб, у којем најмање два субјекта (нпр. две државе) организовано примењују један примарни (нпр. оружани) и неопходан број секундарних (нпр., шпијунски, пропагандни...) облика моћи на одређеном простору и у одређеном времену, тежећи остварењу стратегијског циља. Светски рат је вишедимензионални сукоб између најмање две велике силе и њихових савезника, у којем је примарни оружани или неки неоружани облик борбе, с циљем прерасподеле моћи на глобалном нивоу. Оружана борба била је примарна у Првом и Другом светском рату, а неоружани облици (идеолошки, шпијунски, пропагандни...) били су примарни у трећем (хладном) светском рату.

Сазнања о претходним светским ратовима упозоравају да је реч само о њиховом привидном обустављању. То поуздано потврђује актуелни четврти светски рат, који је почео одмах након окончања трећег (хладног) светског рата (1991). Победник у хладном рату (НАТО), неосновано самоуверен у своју моћ и вођен проценом о повољној ситуацији да успостави светски поредак по својим правилима, усклађеном применом „меке” и „тврде” моћи фокусирао се на освајање територије бившег противника (Варшавског уговора). Међутим, непромишљено и неопрезно, одлучио је да тадашњу социјалистичку Југославију одабере као полигон где ће проверити своје освајачке планове и потом их применити на другим просторима. У дослуху с перјаницом исламистичких терориста (Ал Каидом), покренуо је насилно разбијање Југославије. Упркос снажној подршци сепаратистима у Југославији, свој стратегијски циљ је само делимично остварио. Због тога је своју охолост и нестрпљивост 1999. године показао оружаном агресијом на СР Југославију, којом је свесно прекршио Повељу ОУН и међународно право, несумњиво да запрети „непослушним” државама шта их чека уколико се противе испуњењу његових поробљивачких захтева.

Многи сматрају да је четврти светски рат почео војном агресијом НАТО-а на СР Југославију 1999. године. Истина је, пак, да је почео договорном неоружаном агресијом НАТО-а и транснационалних исламиста на социјалистичку Југославију (1990), која је 1999. године преобликована у оружану агресију. Нејасно је зашто су вође НАТО-а одлучили да се једну деценији замајавају Балканом и тиме пробудили и освестили руског „медведа”. Вероватно зато што им је била позната „пресудна” улога Балкана на ток и окончање претходних светских ратова. С тим у вези, подсећамо на неке важне чињенице:

– Заблуда Аустроугарске о брзом поразу и окупацији Краљевине Србије показана је нападом на Србију 1914. године. Победа српске војске над аустроугарском те године и 1918, када је пробијен Солунски фронт и поражена групација немачке, аустроугарске и бугарске војске, директно је утицала на капитулацију немачке војске на Западном фронту и завршетак Првог светског рата.

– Нападом Немачке на Пољску 1939. године почео је Други светски рат. Немачки поход од јесени 1939. до пролећа 1941. године резултовао је окупацијом огромног дела Европе и предвиђено је његово настављање 10. маја те године против Совјетског Савеза. Међутим, због Хитлерове одлуке да најпре казни „непослушни” Београд, почетак напада на Исток померен је за 22. јун 1941. Многи ту чињеницу сматрају пресудном за неуспех немачке (зимске) офанзивне на Москву крајем 1941. године.

– Стабилна вишенационална и несврстана Југославија представљала је модел који је „нагризао” блоковску подељеност света током хладног рата. Ангажованост главара НАТО-а у разбијању Југославије применом стратегије „Завади, па владај” пробудила је одбрамбену свест и отпор потенцијалних жртава (држава), посебно Руске Федерације, његовом подмуклом просторном ширењу.

– Неопрезно ширење НАТО-а „прогутало је” једну балканску државу, коју прати зла коб у 20. веку, а састоји се у томе што њена припадност одређеном војном савезу предсказује његов распад. Уколико је прати и у овом, 21. веку, може се претпоставити будућност НАТО-а.

– Међу бројним „обојеним револуцијама” као израженим обликом натовског похода у успостављању светског поретка по свом укусу, „Мајданска револуција” у Украјини (2014) представља прекретну фазу четвртог светског рата. Наиме, грађански рат у Украјини (2014–2022), уз посредну натовску и руску укљученост, у фебруару 2022. године ескалирао је у оружани сукоб између Украјине и Русије, с обележјима светског рата, који и данас траје. Ирационални циљ НАТО-а о наношењу стратешког пораза Москви оправдано забрињава човечанство. Јер загонетно је како може бити поражена држава чији нуклеарни потенцијал гарантује уништење сваког непријатеља.

– Очигледно, НАТО игнорише чувену Ајнштајнову мисао да ће се, у случају употребе нуклеарног оружја, четврти светски рат водити тољагама. Ни индијско-кинески „рат” тољагама, у јуну 2020. године (сукоб између кинеских и индијских војника око долине Галван, која се простире између кинеског Тибета и индијског Ладаха на Хималајима одвијао се употребом камења, мотака и штапова бамбуса ојачаних ексерима), који је уважио Ајнштајнову мисао, није отрезнио главаре НАТО-а о могућим последицама нуклеарног рата.

Констатовано указује на то да, уколико садашња острашћеност сукобљених страна на простору Украјине у што скорије време не спласне, реалан је ризик да ће пети светски рат бити вођен тољагама.

*Универзитетски професор безбедности у пензији