Ништа није теже од губитка детета

У животу не постоји ништа горе од губитка детета. Увек се сетим мог оца која је говорио: све је у реду док је по реду, кад почне да прескаче – није нормално. Није у реду да родитељ хода иза сандука свог детета. Та бол и та празнина заиста ни са чим не могу да се упореде. Овако је описала најтежи тренутак у животу др Санда Рашковић Ивић, психијатар и психотерапеут, која је била гост подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар”.

Сина Јована, који је преминуо извршивши самоубиство, Санда је добила у браку са другим супругом Александром, са којим је, каже, имала предиван живот.

– Нажалост, мени су се у последњих неколико година десиле две трагедије. Умро ми је супруг. И умро ми је син. Била сам очајна неко време и тад ми је било теже него када сам дошла из Загреба у Београд. Питала сам се, шта је то све вредело, да се заврти нови круг живота, да се све то прође, кад сам сад то изгубила... А онда сам помислила шта би било да никад нисам упознала Александра, да с њим никад нисам имала ону љубав, осећања и размену емоција и мисли, да никада нисам родила мог Јована који ме је толико увесељавао и обогаћивао мој живот. И негде сам схватила да не смем да будем очајна, да морам да будем захвална на ономе што сам имала. Пошто сам верник, некако верујем да је ово једна кратка пауза до поновног састанка. Са Александром сам се одлично уклапала, имали смо неку духовну блискост. Мој супруг је пружио мени нешто што би, ја мислим, свака жена требало да има, а то је да има осећање да некоме припада, а да је своја и слободна – истакла је наша саговорница.

После смрти супруга и сина, питала се зашто се све то тако догодило и која је њена улога у томе, а онда је схватила да има старију децу и три унука, и чинило јој се неправедно према њима да се препусти депресији, очају.

– Чинило ми се некако да би њима окренула леђа, да бих њих повредила, да бих према њима била неправедна. И то ме је негде мало разбудило. Нарочито ми је помогло рођење трећег малог дечака. Јако волим мирис бебе. Кућа у којој је беба има посебан мирис. Тај нови живот је утицао на мене да пробам да као бака дам свој емотивни и други допринос да дечаци негде буду срећни, да буду задовољни, да буду здрави, да имају један, колико год се то може, срећан живот – додаје др Санда Рашковић Ивић.

У нашем подкасту истакла је и да је размишљала о томе да напише књигу о губицима и њиховом превазилажењу, о чему се не говори, јер се то гура „под тепих”, а да је сваки губитак – почев од губитка кућног љубимца или посла, развода брака, губитка родитеља, пријатеља, рођака, брачног друга, до драстичног губитка детета – веома тежак.

– Најпре имате стање порицања кад не можете да верујете да се то догодило.

Онда сте љути, па мислите да је лекарска грешка, па размишљате о томе шта сте могли да урадите, да ли сте могли неког да одведете на преглед, или да му помогнете на неки други начин, да будете ту, а нисте били. Па онда имате период кад се погађате са Богом, признавши шта је ваша кривица, па да видимо како сада даље, ко сам ја сада... Онда имате следећу фазу, а то је фаза лаганог мирења с тим шта се десило и шта сте изгубили. Наравно, све те фазе нису као методске јединице, у стилу сад смо истумачили стари Рим, па онда прелазимо на средњи век. Оне „шетају”. Некад се човек осети као Сизиф који вуче камен, таман је то све средио и онда поново некако клизне у тај један бес и очајање. И то је нешто што треба прихватити као нормалан рад туге. Треба пустити да човек буде и депресиван и тужан и да плаче, али треба видети да ли те ствари трају предуго, да ли је та туга предубока, да ли се она толико запатила да је човек ушао у неко очајање. Тада треба потражити стручну помоћ, али свакако треба налазити смисао после губитка и научити да са тим губитком живите. Ја сам два, три месеца после смрти сина постала свесна да треба да изађем из тог стања, из тог света. боље речено, света гласа, смеха, додира, да пређем у стање осећања, сећања, да просто осећам оне које волим, а нису са мном. Да треба да се сећам, да заједно путујемо, да заједно нешто доживљавамо. То је некако већ прихватање да морате прећи на друге начине комуникације са онима које волите, а нису више ту на овом свету – нагласила је гошћа нашег подкаста.

Будући да је рођена и одрасла је у Хрватској, истиче да јој није било лако да напусти изграђен живот који је имала у Загребу и дође у Београд.

– Загреб је био мој град, град где сам рођена, град где сам завршила студије, радила, положила специјализацију и магистрирала, град где сам родила децу, где сам имала и професионална и емотивна остварења, своје пријатеље. То је било јако тешко време, време у коме је нетрпељивост прерасла код неких људи у мржњу и постала токсична. Доживела сам то да ме неке колеге с којима сам се дружила избегавају и да пређу на другу страну улице када пролазим. Они што су ме јако волели, а код којих сам ишла у кућу, имали су проблеме. Рецимо, ја им дођем у посету и после тога од колеге чујем: „Санда, морам нешто да ти кажем, много ми је тешко. Молим те, немој више долазиш код нас. Била је полиција да нам претражи стан после твог доласка.” Они су били Срби. Било је и физичких напада и добила сам и полицију испред испред зграде и пред вратима ординације. Дешавало ми се да таксисти неће да ме возе јер су ме виђали с мојим оцем који нас је посећивао када је долазио у Загреб. Било је и позивања телефоном, претњи… Видела сам да је немогуће живети тамо и да је једина исправна одлука да одем, јер нема мира међу маслинама – присећа се др Санда Рашковић Ивић.

У то време, истиче, било је немогуће одржати први брак јер њен тадашњи супруг није хтео да оде из Загреба и изабрао је да ту остане.

– Знам да је био под великим притиском и да ни њему није било лако, он је ипак био зет Јована Рашковића који је у то време био лидер Срба у Хрватској, тако да му је то сигурно ометало било какво нормално функционисање. И он и ја изабрали смо свој пут, брак се распао. Нажалост, ситуација је постала таква да је било јако тешко опстати у том времену. И онда сам морала да одем. Тај одлазак није био нимало лаган, у Београд сам дошла са децом. Дошла сам наравно у своју матицу. Запослила сам се у болници „Др Лаза Лазаревић”, али требало ми је одређено време за адаптацију – наводи наша саговорница.

У првом моменту пролазила је кроз све оно што су пролазили и други људи који су били принуђени да оду са тог простора.

– Они су то преживели свакако на тежи начин од мене, мислим пре свега на људе који су долазили у колонама. Прво имате фазу оптимизма где сте срећни, дошли сте и сад сте безбедни, не морате да закључавате врата, можете да пустите децу да се играју, своји сте међу својима, то је фаза оптимизма. После имате фазу песимизма кад почињете да се суочавате са неким стварима које баш нису онакве како сте ви замислили да ће да буду. Људи који су избегли, а нису могли одмах да нађу посао суочавали су се са егзистенцијалним проблемом. Ја сам се срећом запослила, тако да тај проблем нисам имала, али некако адаптација и очекивања су били тешки, недостају вам места, недостају вам ваши пријатељи, и то је некаква фаза песимизма. После имате фазу депресивног песимизма коју ја срећом никада нисам искусила, а то је кад ова фаза песимизма потраје исувише више дуго, када вам ваши домаћини кажу: „Ајде сваког госта за три дана”, онда се питате шта ће бити даље – истиче Рашковић Ивић.

Никада није мислила да ће оставити „бели мантил” и ући у политику, али је сплетом околности то постала њена свакодневица.

– Тада сам мислила да само просто дајем политичку подршку, али без идеје да будем на било каквој функцији. Међутим, 2001. године, кад је формирана влада, једна група људи који су избегли из Хрватске тражила је од председника Војислава Коштунице да подржи то да ја будем комесар за избеглице. У почетку била сам прилично згранута, А онда су ми рекли да то дугујем свом завичају и свом оцу. Е онда ме ту пријатељ који је то изговорио, „купио”, окренуо, тако да сам, ипак, пристала на то. И тако је кренуо мој улазак у политику – присећа се Санда Рашковић Ивић, која је неко време била и амбасадор наше земље у Италији.

Један од тренутака који никада неће заборавити у животу, је њен последњи сусрет са оцем Јованом Рашковићем који се одиграо на аутобуској станци.

– Нисам ни сањала да нам је то био последњи сусрет, тата је умро, а ја мислим да он пресвиснуо од туге. Видели смо се на аутобуској станици јер ме је испраћао, тада су биле санкције и нису летели  авиони. Причали смо о неким обичним стварима… Кад би човек знао где ће да падне он би сео… Да сам знала да ће то бити наш последњи сусрет, сигурно бих га некако више грлила, све бих му рекла, највише колико га волим и колико ми је у животу значајан. Иако је он то знао, али мислим да увек то треба рећи најмилијима – додала је др Рашковић Ивић.

Нисам се покајала због одласка из политике

На питање да ли се покајала због одлуке да више не жели да се бави политиком, она одговара да није и да је њен разлог био неуспех на изборима.

–Тада сам рекла да кад вам људи, грађани, гласачи просто окрену огледало и кажу да та ваша политика код њих једноставно не пролази, мислим да је основно и да је ствар интегритета и здравог разума да се онда тог посла манете. А сем тога има млађих људи и мислим да је дошао ред и на смену генерација, тако да се нисам покајала. Наравно, политику пратим, друштвена збивања, нарочито сада ова збивања више као неки психолошки феномен код људи. Ослушкујем и много причам са људима јер се јавио осећај несигурности, небезбедности, људи не знају шта им доноси дан, шта им доноси ноћ. Јако нас је потресла све као друштво – трагедија у ОШ „Владислав Рибникар”, па она у Малом Орашију и Дубони, а онда сада и смрт 15 несрећних људи под настрешницом у Новом Саду. То је унело неки немир и неизвесност. Не бих се враћала у политику, прво зато што имам 69 година и мислим да је моје време прошло, али увек сам спремна да помогнем у стручним стварима – истакла је др Санда Рашковић Ивић.

Очајање се „окреће” у захвалност

Санда Рашковић Ивић истиче да доста времена проводи са унуцима, да много чита и да се поново дружи са пријатељима, јер када се бавила политиком за све то није имала времена. За младолики изглед каже да је то заслуга генетике јер јој је мама, која је умрла у 90. години, имала дивно лице без бора.

– Цео живот сам волела да једем умерено, волела сам да попијем вино умерено, волела сам да се забавим и то умерено. Али сам по природи оптимиста. Значи, мени је чаша сем у најгорим тренуцима мог живота увек била допола пуна и увек сам гледала шта све добро може да се извуче. Па чак и у најгорем периоду мог живота, а то је смрт мог сина,

ја сам и тада окренула своје очајање, тугу, осећај кривице, депресије у захвалност шта сам га имала, шта сам га упознала, шта сам могла с њим да причам, да се с њим смејем, да с њим путујем, да га загрлим и мислим да то осећање захвалности на оном што имамо – навела је наша саговорница.

Татин утицај на избор професије

Утицај оца Јована Рашковића да постане психијатар је био заиста велики.

– Он је био врло брижан и нежан отац. Личио је на библијског пророка, а у ствари се понашао као плишани меда. Много сам са њим разговарала и негде ме је он подучио да је у ствари људска душа диференција специфика сваког од нас. То значи да нема две исте приче, нема две исте шизофреније, нема две исте депресије, нема две исте параноје, нема две исте опсесивно-компулзивне неурозе… Тако да свако од нас има своју причу и у томе је и велика занимљивост, разноликост и занимљивост психијатрије – додаје наша саговорница.

Пред први испит на факултету имала је трему, а тата је одлучио да је одведе на загребачко гробље.

– Када сам видела све те гробове и судбине, кад сам видела да има много горих ствари од тога да се падне на испиту или да се не добије највиша оцена него нешто скромнија, умирила сам се. И положила сам испит. Тачно је знао где треба да ме одведе – додаје Санда Рашковић Ивић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ