Парадокс против „диктатуре”

“Дуго смо сви страховали да ли чујете и разумете наше заједничке лекције да није најважније на студијама стећи стручна знања и вештине”, обратио се универзитетски професор студентима, обесмисливши свој посао, који очигледно не воли.

Карактер се образује до пете године, кажу стручњаци, васпитање се доноси из куће, његов посао је да их учи струци, а студенти би требало да студирају, што значи изучавају, што значи уче на факултетима, предмете због којих су ту. Професор вероватно жели да себи припише део заслуга за то што су студенти у блокадама. Између редова - он их је томе научио, али ипак су то сами студенти одлучили, па сада имају његову драгоцену подршку. 

“Коначна победа биће када вратимо демократију, понос и част свима нама и Србији, један свет – једна борба” ускликнуо је професор у стилу Боба Марлија.

Заборавио је да каже и “једна мисао”. Да ли међу студентима влада једноумље, односно унисоно размишљање како је сада популарно рећи? Да ли сте их ово научили да сви као један размишљају својом главом, што је наравно парадокс. Има ли места другачијем мишљењу – нема? Има ли неко права у овој земљи да буде задовољан а да га не називате сендвичарем, да му не нудите “две хиљаде за госпођу” и не називате га Вучићевим ботом и осталим једноумним фразама. Треба ли сви да деле генерисану фотографију са протеста уз пригодну песмицу чика Јове Змаја? Шта је са студентима који желе да студирају, има ли за њих демократије? Хоћете ли и њима вратити демократију?

Сваког нормалног човека је погодила трагедија у Новом Саду и сваки нормалан човек жели да кривци буду кажњени. Нећете веровати, чак и они људи који су гласали за актуелну власт. Да ли се гадите тих људи? Хоће ли се њихов глас важити или за њих нема демократије?

Један српски режисер каже “коначно смо се пребројали”. И? Хоћемо ли се сада поделити на партизане и четнике? Да ли је у току бољшевичка револуција и хоћемо ли се опет стидети што смо Срби?

Шта ће студенти добити осим краткотрајног осећаја битности и какве су жртве спремни да поднесу? Да ли ће им нека нова власт поклонити оцене и дипломе и платити школарине и станарине? Да ли ће историја имати места за све оне који се сада залећу да у њу уђу? Студенти деведесетих су, да вас подсетим, били гладни и боси и нису имали шта да изгубе. Ко може да поверује да нам је данас горе него икад? Или је глуп или је растао у бурету па није био у стању да прими нити једну информацију која се тиче наше блиске прошлости.

Зашто се умањује број људи који је учествовао у петооктобарским протестима, а увећава број оних који су били на Славији?

Истина је да су наставници и професори понижени. Понижени су од стране размажене деце, која заштићена разним конвенцијама и правима бришу патос њима, уз помоћ својих родитеља, одавно су изгубили сваки ауторитет, па тек онда платама. Да ли је мала плата крива што деца измичу столицу својим наставницима, шамарају их, пљују из чисте обести и због разних тикток изазова? Зашто су нам факултети легло аутошовинизма? Докле ће нам потомци комунистичких зликоваца наметати шта је исправно а шта не? Хоће ли ђачки и студентски парламенти дати кандидате за председника и мандатара, пошто се тврди да протести немају политичку димензију и немају везе са опозиционим снагама? Или ћемо на изборе?

Један политичар, мултиинструменталиста који свира добош, вувузелу и пиштаљку каже да “ко жели изборе тај је противник смене овог режима”. Па како планира да смени власт? Није ли посао опозиције да тражи изборе и да тежи да на њима постигне што бољи резултат? Зар се режим смењује на улици, са студентима који желе “да врате демократију”? Још један парадокс.

Дигло се и кусо и репато да запљуне, да подели слику и стих, снимају се пригодне, популистичке песме. Одушевљено и у заносу, сви као један, мислећи исто као онај други, попут људи без смисла за хумор који се смеју кад виде да се други смеју, понављају се флоскуле о сендвичу, фонтани, споменику Стефану Немањи, кружном току, Београду на води. Свима се свиђа исто и свима смета исто, а свако мисли својом главом…