Студентова буна

Дуга је историја буна у Србији. Без обзира на поводе, узроке и последице, које нису увек биле у складу са мотивима оних који су их подизали, све су увек биле одраз духа времена и изражавале дубља друштвена померања. Студентске демонстрације 1968. године, на пример, како год да су се чиниле њиховим непосредним учесницима биле су израз краја епохе либерализма и почетак нове неоконзервативне епохе коју су десетак година касније персонификовали Маргарет Тачер и Роналд Реган па после и сви остали. На необичан начин и у Југославији је као последица студентских демонстрација дошло до социјалистичког неоконзервативног заокрета седамдесетих година.

О каквим тектонским померањима је данас реч?

Политичке, геостратешке и дневнополитичке конотације ове буне или бар њихов разорни потенцијали су мање-више јасни. У свом обраћању поводом актуелних догађаја патријарх СПЦ је, препознавши ове конотације, истакао да у узбурканој и немирној атмосфери, у којој се налази наш народ, можемо рећи и држава, црква се моли за све учеснике у друштвеним збивањима да испоље праву, истинску, хришћанску, миротворачку, православну одговорност, да испоље искрено уважавање свих мишљења, посебно оног другачијег, никад не губећи из вида опште добро, заједничко добро изнад којег не би смело бити ниједно уже, политичко, друштвено или себично, групно, интересно. Позивајући се на светосавље, он указује да је потребно да и „сваки брат иступи из себе, да крене у сусрет оном другом у мери у којој он то може, у мери у којој његова позиција захтева”.

Јасно је да власт, оличена у председнику државе, представља једног брата. Нејасно је, међутим, ко је други брат, а посебан је проблем ако је у питању „велики брат” којег светосавски позив не занима и не дотиче?

Мада виталан за будућност наше земље, проблем о коме говори патријарх тешко да ће доћи до ушију студената који су у значајном броју прихватили блокаду као израз бунта. Другим речима, суштинско питање је против чега се студенти заправо буне. Тај одговор још нико није артикулисао. Сваки од учесника у овај протест учитава неко своје тумачење и незадовољство, а она не само да нису нужно у међусобном складу него се крећу у широком дијапазону од непосредних повода везаних за пад надстрешнице, преко незадовољства разним аспектима функционисања система до незадовољства општим стањем друштва.

Питао сам више пријатеља који подржавају и учествују у протестима и блокадама да ми кажу ко заправо води и усмерава протесте и шта им је циљ. Нико није могао да одговори на то питање. Један ми је уместо тога поставио контрапитање да ли сам ја задовољан стањем друштва.

Наравно да нисам, али сам потпуно свестан да моје незадовољство нема везе, нити може бити решено овим протестима. Свестан сам, такође, да овако вођени и (не)артикулисани неће поправити стање друштва. С друге стране, остављају сувише широк простор за манипулације разних врста и врло лоше сценарије о којима говори и патријарх у свом обраћању.

Разумео бих да студенти, на пример, блокирају улице сваки дан 15 минута док се не установи и обелодани шта је узрок пада надстрешнице. Ако је стварно реч о паду надстрешнице, то би свакако била смислена реакција коју би подржало много више грађана различитих политичких уверења. Овако неодређени захтеви од којих се не одступа, сведоче, међутим, да ништа у вези надстрешнице и није циљ протеста, већ је циљ да протести постану сами себи сврха и да се продуже до тренутка када би једна лажна вест или било какав инцидент од мирних окупљања створиле хаос.

Несумњиво да су организатори блокада, ма ко они били, свесни онога што чине, али за већину студената протести и блокаде су израз неке врсте незадовољства својом животном ситуацијом. Њихово учешће у блокадама се само делимично може објаснити психологијом гомиле, док у суштини постоји дубљи проблеми који нису у вези ни са поводом протеста, ни са материјалним условима живота и рада студената, ни са незадовољствима која наводе у анкетама.

Кључни проблем младе образоване популације само делом је системског карактера. Држава део тог проблема покушава да реши субвенцијом стамбених кредита за младе. Проблем је, међутим, структурни и много дубљи. Данас је статистички могуће да свако упише факултет, јер је у Србији исти број живорођене деце и акредитованих места на факултетима и вишим школама. Већ та чињеница сведочи о својеврсној инфлацији, а самим тим и деградацији универзитетске дипломе. У сваком случају, све то делује веома демотивишуће посебно на добре ђаке и студенте којима завршетак факултета више не гарантује никакву предност у животу, што се до краја прошлог века подразумевало. Продужетак школовања у том смислу не помаже јер се астрономски умножава и број докторских диплома које ништа не значе онима који нису запослени на факултетима. Укупна деградација положаја школа и универзитета која као последицу има релативно опадање друштвеног положаја наставника није, дакле, последица никакве посебне системске грешке, већ структурних промена које се нарочито убрзавају од почетка овог миленијума.

Други велики проблем, повезан с претходним, јесте што стручњаци, посебно стручњаци одређених профила постају све мање потребни привреди, а конкуренција снижава њихов укупан материјални и друштвени положај. Пре безмало пола века Андре Горц је написао књигу „Збогом пролетеријату”, у којој је доказивао да су технолошке промене довеле до фрагментације радничке класе и смањења потребе за њеним радом. Данас вештачка интелигенција прети да упути последњи поздрав управо стручњацима који су сведени на ниво који је током индустријске епохе имала радничка класа. Ако су радници били додатак машини, стручњаци постају додатак вештачкој интелигенцији, кратко речено, постају пролетеријат постиндустријског доба. Економске промене и глобализација додатно су погоршале положај средње класе и довеле до стагнације њихових материјалних примања у развијеним земљама. Тај тренд ће се наставити. Само заиста изузетни могу очекивати да ће имати успешне каријере и приближити се све ужем и затворенијем кругу нове глобалне елите.

Суочена с дуготрајном друштвеном маргинализацијом којој не види стварни узрок, студентска популација и њихови наставници осећају зебњу и колективну анксиозност против које покушавају да се боре друштвеним активизмом који постаје сам себи сврха. Такав активизам можда има терапеутско дејство, али не води никаквим стварним друштвеним променама. Штавише, он може лако бити искоришћен за било које циљеве оних који вешто баратају информацијама и имају знања неопходна за усмеравање друштвених процеса. Треба ли рећи да је управо то глобална елита персонификована у неодређеном лицу великог брата који као у ријалитију издаје налоге које учесници морају да спроводе.

Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа