Човечуљак на рингишпилу

Кад једном будем и ја возио џип, моћи ћу неометан да пичим улицама, газим скулптуре, као онај жирафу на Топчидерској звезди, пролазим кроз црвено и осталим запрепашћеним учесницима у саобраћају прстима при том показујем „рингишпил”. Спустим затамњено стакло, провучем длан са наруквицом од пола килограма златних алки, и уз сочну псовку завртим „петака”: – Видимо се у пет до пет код рингишпила!

Моћи ћу, како не, да препадам пролазнике који су закорачили на коловоз, да точковима прелазим преко баре и „туширам” те покретне фигурице па да се церекам иза ветробрана. Даћу гас, као да је то последња вожња у животу, и мом и туђем, са двеста коња обарати брзински рекорд и сурфовати из траке у траку и за то никоме нећу одговарати.

Са мераком ћу на силу да почистим из колоне оне који су се упарадили један за другим као да иду на свадбу. Док очајници трубе због застоја, ја ћу, газећи свом снагом по папучици, да их претекнем прелазећи преко дебеле пуне линије у супротан, тренутно празан, смер на коловозу. Ако случајно крену на мене из овог „резервног” правца, довикнућу им: „Ш’а ’оћете, морончине, зар не видите да обилазим!” и потражити пиштољ под седиштем.

Са задовољством ћу и ја, ко ми брани, да штрецам бабе на пешачком прелазу пред пијацом. – Па где си кренула у подне! Зар ниси већ спремила тај бућкуриш од ручка! Само мислиш на јело! И зар не видиш да јааа идем! – вриштаћу док трешти стерео и бакута се крсти извирујући иза контејнера.

Кад једном и сам будем возио џип, моћи ћу саобраћајцу који ме је зауставио због вожње у жутој траци да раздрагано добацим: –Воздра, шврћо!

Он ће се мало нашалити са мном и, знајући да сам пун као брод и да против мене не помаже никаква новчана казна – јер имам људе на правом месту који ће благовремено поцепати пријаву, а ако су они тренутно спречени, и у суду имам „гладницу” који ће на време „појести” случај – пожелети ми срећан пут и благонаклоно, очински, упозорити да пажљивије возим. Можда ће ми, ганут дубином емотивног трена, са сузицом у оку, и махнути белом рукавицом на јесењем ветру.

Ех, кад једном будем и ја возио џипоњу... Паркираћу га где год стигнем, затварати пролаз пешацима на тротоару – паук ми, познато је, не може ништа!

Ех, кад...

Али, док се то не деси, тераћу и даље црвеног „југа” и плаћати казне зато што нисам везао појас, зато што немам троугао у гепеку, зато што сам био једини на путу кога је патрола и могла да заустави. Остали су са „стотком” нестали из видокруга, одували капе и покварили фризуре људима с радаром у рукама.

– Возили сте 42 на сат, а дозвољено је 40!

– Јесам, признајем! Незгодна ова миријевска низбрдица. Ни „југићем” не могу спорије... А ви од толиких места баш ту заузели бусију!

– Направили сте прекршај по члану...

Фиииијууу! Фииијуууу! Фиијуууу! Шмугнуше Фанђо, Шумахер и Лауда...

– Платите...

– Немам тренутно, али чим примим...

– Може и за осам дана на шалтеру...

Фиииијууу! Фииијуууу! Фијукнуше и Раиконен и Маса...

Признаницу брижљиво пакујем у новчаник. Слабост ме обузима. Прсти ми дрхте, неконтролисано показују „рингишпил”. Покушавам да гурнем руку у џеп од јакне и спречим дрхтавицу, али не успевам. Помахнитали длан!

А београдски рингишпил се и даље врти, све брже, све брже... И ја, с многима, на њему. Механизам се давно покварио. Имам утисак као да се вртешка никад и неће зауставити, све док се корпе не откину и одлете. А и кад би вожња наједном престала, нисам сигуран да бисмо икад више по земљи нормално ходали.