Куповање културе

Српски парламент често је критикован због понашања посланика. Али, покојни Десимир Тошић, демократа са великим искуством, причао је да је парламент пре Другог светског рата био још гори. Посланици су се обрачунавали вербално и физички, па су чак и убијена тројица посланика. У Пословнику из 1905. године биле су наведене забрањене речи због којих су посланици били кажњавани. И у каснијим пословницима понављане су ове одредбе. Скупштина је у време комунизма била мирна, без ексцеса, захваљујући једнопартијском систему. Вишепартијски систем опет је узбуркао страсти.

Према истраживању Стратешког маркетинга, половина грађана има негативно мишљење о Народној скупштини, а само 15 одсто мисли да ради добро. То је свакако последица и дугогодишњег лошег понашања посланика чији ексцеси у парламенту нису кажњавани. Ни странке нису санкционисале посланике који су им сигурно доносили негативне поене увредама, клетвама, тучама… Протекле недеље посланике СРС-а (и једног посланика ДСС-а ) стигла је укупна казна од више од сто хиљада динара. Још већа казна за радикале је неуспех на поновљеним локалним изборима у односу на напредњаке и мањи рејтинг странке према истраживањима. Радикали су од уласка у скупштину правили највише вербалних и физичких ексцеса, али до сада им се то није „олупало о главу”. И после расцепа странке наставили су са добро познатом реториком, али овога пута то као да више „не пали”, или су се њихови бирачи можда заситили већ добро познатог асортимана увреда, тек напредњаци који су се чували таквих испада сада стоје боље.

Председница парламента Славица Ђукић-Дејановић недавно је изјавила да политика као средство рада користи реч која мора бити убојита. „Да би политичар оставио трага, он мора рећи нешто што ће оставити трага код оног дела бирачког тела који он жели да придобије.” Али, радикали су очигледно прешли црту, нарочито клетвама. Политички аналитичар Бранко Радун каже да треба разликовати оштар говор од непристојности. „Због оштрог говора су се многи прославили и дошли на власт. Слични смо Медитеранцима, темпераментни. Италијански премијер Берлускони зна да претера, али то се толерише.” Радун каже да ако неко користи оштре речи против непопуларног политичара стиче симпатије, али ако критикује патријарха то делује другачије. „Исти говор може да доноси или односи поене. Милошевић, Шешељ и Чанак позиционирали су се захваљујући оштрим говорима. Људи код нас воле хумор и сарказам, али постоји црта која се не може прећи. Радикали су прешли ту црту, али нису једини.”

Томислав Николић, председник СНС-а, каже да грађани желе мир чак и у скупштини. „Много су јачи аргументи од лошег вокабулара. Опозиција говори и оно што није тачно, али грађани схватају да их варају, јер се они друже а грађане позивају да се сукобе. Као да кажу ми ћемо лепо живети а ви се туците, а то Шешељ не препознаје.”

Николић каже да се у странци окупљају људи сличног афинитета и тврди да напредњацима неће пасти на памет да другачије говоре, од овога што смо већ чули, иако он то није тражио од њих. „Они нису сукобљени и не гаје мржњу. Њихов говор у скупштини ће заувек бити цивилизован и аргументован. Утицаћемо и на друге странке, потребни су нам само још једни избори, да скупштина изгледа другачије.”

Драган Тодоровић, заменик председника СРС-а, признаје да је код једног броја грађана њихов вокабулар у скупштини „створио резервисаност”. „Ми смо свесни тога, али када се чињенице које смо изговорили буду потврдиле биће мање важан начин од истине.” О клетвама које су неке радикалке упутиле са говорнице Тодоровић каже да није приметио да се било ко на било који начин узнемирио осим лидера нове странке. „Свако од нас говори и наступа у складу са својим образовањем, талентом и праксом. Радикали имају највише посланика и не могу сви бити на исти калуп. Свако ради свој посао најбоље што може а оцене доносе грађани Србије. Нама је много важније да кажемо истину, а како другачије да назовете издајника. Важно је да смо зауставили ерозију странке и да се неки и враћају.”

Радун каже да је „развод брака радикала био болан”. „Често то није била свесно вођена кампања против народњака, већ се СРС осетио изданим па су претерано реаговали. То је за њих била трауматична ситуација – од кумова до политичких противника, али их то не оправдава.”

Очигледно је да се посланици не могу зауздати Пословником, нити се култура може купити казнама. Лепше слике из Скупштине гледаћемо када бирачи на изборима санкционишу оне странке које партијско надметање претварају у вређање и блаћење супарника.