Шестица професора Слободана Матијашевића

Слободана Матијашевића први пут сам срео 1961. године, када смо уписали Технолошко-металуршки факултет у Београду. На студијама нас је било из свих крајева. Матијашевић је пореклом из Бијелог Поља, у Црној Гори, а ја од Мионице, из села Ђурђевац. Становали смо у студентском дому „Лола”, учили у библиотеци на факултету и хранили се у мензи „Гајрет” код Палилулске пијаце.

Матијашевић је редовно полагао испите и давао године, дипломирао са солидним просеком и по дипломирању добио стипендију у САД, где је и докторирао. По завршетку школовања у САД, и поред озбиљне понуде професора да остане у Америци, вратио се у земљу да буде поред оца и мајке, који су већ били прилично стари. Конкурисао је на Технолошко-металуршки факултет и био примљен да предаје предмете из металургије. Васпитан, радан, добар педагог, често је комуницирао са студентима, који су га веома волели.

Једног дана, пролазећи кроз ходник, примети једног студента како стоји наслоњен на зид и замишљен. Шаљиво га упита:

„Петровићу, што си мрке опустио брке?”

„Професоре, немам услов за трећу годину, фали ми један испит.”

„Који ти фали?”, упита професор.

„Ливење, или један ваш”, одговори студент.

„Ти си био вредан, уредан на предавањима, положио си колоквијуме... Шта ти се десило?”

Ћутао је, оборене главе, а онда тихо проговори:

„Мама и тата не разговарају данима...”

„Дођи у мој кабинет и понеси индекс, али буди тачан”, рече му професор.

Студент је стигао 10 минута пре договореног времена, покуцао на врата и пружио професору индекс. Професор уписа оцену шест и враћајући му индекс упита:

„Кад можеш да дођеш да ову оцену одбраниш?”

„Могу за 20 дана.”

Професор уписа датум за 21. дан – понедељак у осам сати.

„Не заборави да поведеш два друга с године да слушају, а обавезно позови и родитеље.”

Одбрана је прошла веома добро, атмосфера школска, одговори тачни, а студент пун самопоуздања. Испит је трајао око 20 минута, а по завршетку професор је пружио руку студенту и честитао родитељима, које је испратио до врата уз речи:

„Благо вама да имате овако доброг сина...”

Након месец дана почела је трећа година. Петровић је једног дана, у паузи, покуцао на врата кабинета професора Матијашевића.

„Професоре, дошао сам да вам кажем лепу вест... мама и тата су се помирили. Хвала вам.”

Професора Слободана Матијашевића више нема, али је остало сећање на овог драгог човека и врсног педагога.

Михаило Грујичић,
дипл. инж., Београд