Џеки Чен, миљеник школараца

Среда, 26. новембар 2008.

Преко пута моје школе налазио се велики и неискоришћен простор. Био је намењен тениским теренима, али пошто је овогодишњи буџет школе смањен за две трећине, терена неће бити. Школа је простор изнајмила непознатој фирми, која је полако почела да усељава разноразне справе. Ја сам, као и остали ученици, постао веома радознао. Чему толики рефлектори, каблови, преграде, ограде? Професорима је директор школе забранио да причају о чему се ради, јер, како је јуче рекао професор Ескалонте, руководство школе не жели да настане пометња међу ученицима. То ме је још више заинтригирало и побудило машту. Шта ли се то дешава? Гради се војна база? Долази Обама? Можда је то само циркус, а можда је нешто од капиталне важности.

Од јутрос више ме не вози мој омиљени возач аутобуса. Када сам га јуче питао, откуд та промена, одговорио ми је:

– Овде, када људи схвате да нешто добро функционише, одмах кажу, хајде да га променимо.

– А када нешто неваља, сви се плаше промена. Не брините, свуда је то тако–подржао сам га.

Међутим, промена је донела и нешто добро. Нови возач стиже петнаест минута касније, што значи да могу да спавам дуже, али и да сам, нелогично али истинито– поспанији. Баш због те нелогичне поспаности, било ми је тешко да поверујем у оно што сам једног јутра видео. Чекајући у саобраћајној гужви да се пут рашчисти од деце која у школу долазе колима, био сам загледан у „градилиште”, преко пута школе, покушавајући да откријем – о чему је реч? Из једне кућице (приколице, прецизније) изашао је онижи човек, са шољом у руци. Очигледно се разбуђивао кафом. Ех, да ми је сада шоља кафе. Када сам свој фокус пребацио са шоље на лице, био сам потпуно у шоку и неверици. Уштинуо сам се да бих се уверио да у међувремену нисам заспао. Протрљао сам очи и фокусирао се на тамно лице и косе очи ниског човека.

– То је Џеки Чен! – несвесно сам викнуо. Сви су ме, чудећи се, погледали.

– Људи, погледајте, то је Џеки Чен!– поновио сам. Они који су били на мојој страни аутобуса сумњичаво су погледали кроз прозор. Након њихове бурне реакције, у аутобусу је настала хистерија. Атмосфера је заличила на српску, екскурзијску. Сви прозори су одједном постали отворени и тридесет глава дозивале су славног глумца. Ја сам само зачуђено посматрао. Када је Џеки схватио да је направио гужву у саобраћају, јер, по прописима, школски аутобус не сме да се креће док у њему има ученика који стоје, отрчао је у своју приколицу, и на кратко смирио атмосферу.

Иако је свега тридесет од преко пет хиљада ученика моје школе видело Џекија Чена, до краја школског дана сви су знали да је он ту, а и свима је било јасно чему рефлектори, каблови, шатори и мистерија?

Џеки Чен је постао главна тема, мени већ досадна. С топ-листе тема за разговор у Рио Ранчу с првог места је збацио Барака Обаму, који је дуго био без премца. Школа је постала хаотична. Три пута је читано обавештење на разгласу да Џеки не дели аутограме на малим одморима и да је напуштање кампуса кривично дело. На средини претпоследњег часа ученицима се обратио директор школе, а када се директор обраћа, то значи да је ситуација веома озбиљна, критична.

„Добар дан, ученици, говори директор школе. Извињавам се због прекида часа, али је обавештење јако важно. Информација да господин Чен дели аутограме на одморима је чиста измишљотина и лаж. Двадесет ученика ове школе је ухапшено, јер су сметали господину Чену, а преко сто педесет ученика је кажњено јер су напуштали кампус. Молим вас да не напуштате кампус и не верујете у све што чујете. Још једном се извињавам због прекидања часа. Желим вам пријатан дан”.