Džeki Čen, miljenik školaraca

Sreda, 26. novembar 2008.

Preko puta moje škole nalazio se veliki i neiskorišćen prostor. Bio je namenjen teniskim terenima, ali pošto je ovogodišnji budžet škole smanjen za dve trećine, terena neće biti. Škola je prostor iznajmila nepoznatoj firmi, koja je polako počela da useljava raznorazne sprave. Ja sam, kao i ostali učenici, postao veoma radoznao. Čemu toliki reflektori, kablovi, pregrade, ograde? Profesorima je direktor škole zabranio da pričaju o čemu se radi, jer, kako je juče rekao profesor Eskalonte, rukovodstvo škole ne želi da nastane pometnja među učenicima. To me je još više zaintrigiralo i pobudilo maštu. Šta li se to dešava? Gradi se vojna baza? Dolazi Obama? Možda je to samo cirkus, a možda je nešto od kapitalne važnosti.

Od jutros više me ne vozi moj omiljeni vozač autobusa. Kada sam ga juče pitao, otkud ta promena, odgovorio mi je:

– Ovde, kada ljudi shvate da nešto dobro funkcioniše, odmah kažu, hajde da ga promenimo.

– A kada nešto nevalja, svi se plaše promena. Ne brinite, svuda je to tako–podržao sam ga.

Međutim, promena je donela i nešto dobro. Novi vozač stiže petnaest minuta kasnije, što znači da mogu da spavam duže, ali i da sam, nelogično ali istinito– pospaniji. Baš zbog te nelogične pospanosti, bilo mi je teško da poverujem u ono što sam jednog jutra video. Čekajući u saobraćajnoj gužvi da se put raščisti od dece koja u školu dolaze kolima, bio sam zagledan u „gradilište”, preko puta škole, pokušavajući da otkrijem – o čemu je reč? Iz jedne kućice (prikolice, preciznije) izašao je oniži čovek, sa šoljom u ruci. Očigledno se razbuđivao kafom. Eh, da mi je sada šolja kafe. Kada sam svoj fokus prebacio sa šolje na lice, bio sam potpuno u šoku i neverici. Uštinuo sam se da bih se uverio da u međuvremenu nisam zaspao. Protrljao sam oči i fokusirao se na tamno lice i kose oči niskog čoveka.

– To je Džeki Čen! – nesvesno sam viknuo. Svi su me, čudeći se, pogledali.

– Ljudi, pogledajte, to je Džeki Čen!– ponovio sam. Oni koji su bili na mojoj strani autobusa sumnjičavo su pogledali kroz prozor. Nakon njihove burne reakcije, u autobusu je nastala histerija. Atmosfera je zaličila na srpsku, ekskurzijsku. Svi prozori su odjednom postali otvoreni i trideset glava dozivale su slavnog glumca. Ja sam samo začuđeno posmatrao. Kada je Džeki shvatio da je napravio gužvu u saobraćaju, jer, po propisima, školski autobus ne sme da se kreće dok u njemu ima učenika koji stoje, otrčao je u svoju prikolicu, i na kratko smirio atmosferu.

Iako je svega trideset od preko pet hiljada učenika moje škole videlo Džekija Čena, do kraja školskog dana svi su znali da je on tu, a i svima je bilo jasno čemu reflektori, kablovi, šatori i misterija?

Džeki Čen je postao glavna tema, meni već dosadna. S top-liste tema za razgovor u Rio Ranču s prvog mesta je zbacio Baraka Obamu, koji je dugo bio bez premca. Škola je postala haotična. Tri puta je čitano obaveštenje na razglasu da Džeki ne deli autograme na malim odmorima i da je napuštanje kampusa krivično delo. Na sredini pretposlednjeg časa učenicima se obratio direktor škole, a kada se direktor obraća, to znači da je situacija veoma ozbiljna, kritična.

„Dobar dan, učenici, govori direktor škole. Izvinjavam se zbog prekida časa, ali je obaveštenje jako važno. Informacija da gospodin Čen deli autograme na odmorima je čista izmišljotina i laž. Dvadeset učenika ove škole je uhapšeno, jer su smetali gospodinu Čenu, a preko sto pedeset učenika je kažnjeno jer su napuštali kampus. Molim vas da ne napuštate kampus i ne verujete u sve što čujete. Još jednom se izvinjavam zbog prekidanja časa. Želim vam prijatan dan”.