Ода радости и младости

Све су изненадили. Описивани као аполитични, незаинтересовани за друштво и опхрвани прагматизмом, млади су тектонски уздрмали ову земљу, показујући да желе да живе у здравом, правичном и саосећајном друштву које ће снагом разборитог дијалога повратити изгубљено поверење у отуђено и подељено друштво.

Показали су да су много другачији него што смо мислили. Боље од других су препознали време у коме живе и храбро су закорачили у свет одраслих. Осећају се важно пошто виде да њихов глас вреди. Желе, патриотски, да остану у својој земљи у којој ће правда бити укорењена у истини, заливана упорношћу и цветати у мудрости. Хоће државу достојну њиховог останка.

Студенти су као добри џудисти. Силу противника претварају у сопствену снагу. Знају шта раде и то раде промишљено. Нуде да реше оно што ми нисмо успели. Неће да расту као послушници. Траже да закон важи за све. Утиру пут и дају смисао животима генерација које им такво друштво нису створиле. Зато су нас пробудили.

Почело је племенитом манифестацијом солидарности и емпатије, спиритуалним обредом колективног прочишћења „15 минута тишине” за 15 жртава трагедије у Новом Саду. У четири тачке захтевају истину, правду, морал, савест, честитост, част, људскост, емпатију и кажњавање одговорних за пад надстрешнице, али и оних који су послати да их туку. Студенти по више од 60 факултета и средњошколци по десетинама гимназија и средњих школа одлучили су се на бојкот какав по масовности није виђен од 1968. и 1996.

Значајан део старијих, обамрлих у апатији, страху и нечињењу, осећа се осрамоћено, али је поносан на генерацију зед која их наслеђује. Колико сам се искрених признања наслушао ових дана: извините, ми нисмо знали, нисмо имали памети.

Генерација која је одрастала на игрицама има свој начин размишљања. Лакше детектује изазове и одређује стратегије. Студенти одлуке усаглашавају кроз демократску дебату. Постоји одлучност, али нема гнева какав се уселио међу старије генерације. Разложни су и неочекивано добро организовани.

Признајем да сам фасциниран слушајући како бруцоши, па и средњошколци, јасно саопштавају шта мисле и шта траже. Чини се као да је огромна већина прошла школу реторике. Што вероватно има своје објашњење: када у нешто дубоко верујете, када не размишљате да ли ваше речи могу да нанесу штету код тамо неког изнад вас, онда је мисао бистра, разложна и комуникативна.

Могу да буду идеалисти, и треба да буду, али њихов гласан захтев за правдом и истином је необорив. Док критикују власт и свеопшту корупцију, не понашају се страначки, знајући где то води. Нису дозволили да им се придруже опозиционари свесни да би следиле салве оптужби какве власт конфекцијски испаљује према политичким ривалима. Аутентичност протеста била би злоупотребљена, а они јефтино дискредитовани.

Заобилазе председника и кажу да с њим немају шта да разговарају. Њихови захтеви су ван председничких уставних ингеренција. Обраћају се институцијама које прозивају и призивају да поштено и непристрасно одраде свој посао. Траже да систем проради – или да се потпуно оголи у земљи потемкиновских, а не независних институција које су претворене у касарне режима.

Звучи политички? И јесте, али млади нису рушитељи, већ неимари једног правичнијег и бољег друштва. Желе да присвоје отуђену политику. Зато су намах добили толику подршку. Зато се људи утркују да им олакшају живот у блокади. Привлачност њиховог достојанственог бунта је у непатвореној искрености, у пориву да се системски поправи земља која морално тоне упркос расту БДП-а.

Власт је затечена. Нашла се у раскораку са новом генерацијом. Осећа да губи битку са привлачном снагом младости. Први пут је суочена са захтевима за правдом и истином које никакав кризни менаџмент не може да оспори.

Млади нуде прилику да се врати поверење у политику, али власт се, уместо да отвори дијалог како би дошла до одговора како је и зашто настао овај аутентични процес бунта, ослања на конвенционални арсенал и тумара по старим скриптама. Покушава све како би избегла одговорност.

Није било репресије, или минимално, али било је „представничке репресије” – плаћених капуљаша-активиста и нервозних „пролазника у цивилу”. Шема је пукла када су у јавност доспела службена упутства званичника СНС-а како провоцирати демонстранте.

Нису прошли ни похабани трикови из арсенала совјетског КГБ-а или југословенске Удбе о „заверама споља”. Многи у власти мора да кипте од беспомоћног беса пошто се показало да студенти не купују овешталу мантру о „хибридном рату” и спољном непријатељу. Понижавају их речи да су их завеле обавештајне службе Хрватске и Косова, које из чисте зависти руше најпросперитетнију државу западног Балкана.

Није системска корупција уграђена и у новосадску надстрешницу измишљотина споља, нити је изум „обојених револуција”, али власт суспендује запослене који учествују у комеморацијама.

Председник, научен да купује лојалност, студенте покуша да пацификује обећањима о јефтиним кредитима за станове. Млади одговоре кратко: правда и достојанство се не продају за субвенције. Неће дарове од Данајаца. Просветарима у штрајку понуди веће плате од новца кога пре два месеца није било. Не пролази. Онда у манипулативном покушају куповине тишине пошаље средњошколце на превремени распуст. Ђаци одговоре: идемо у школу.

Испуњени су сви захтеви, тврди власт. Нису испуњени, одговарају студенти који ваљда боље знају шта захтевају и шта су добили.

Власт је научена да се лако супротставља често немуштој опозицији, да уцењује генерацију родитеља, али је пред студентима и средњошколцима разоружана. Непатворени студентски бунт је заразан. Придружују им се просветари, књижевници и глумци, пензионери. Паори им кувају гулаш. Чак и „делије” упозоравају да се не дирају студенти.

Све више фосилизована у бахатости, власт ботовским пропагандистима наложи да прећуткују солидарност која је премрежила регион од Ријеке, Загреба, Љубљане, Сарајева, Скопља, Подгорице, Цетиња и Косовске Митровице. Или Северину која је отпевала песму подршке студентима у Србији.

Председник наставља да регрутује противнике: прозива декане и ректоре, тужиоце и судије. Не ваља му РТС. Не ваљају му сви који га слепо не слушају. Ако тако настави, због максималистичке жеље за тоталитарном контролом остаће без народа. А богами и без преторијанаца који ће пацовски брзо напустити већ нагнути брод. Патријарх није дао благослов српској младости.

„Нек нам држе придике, мене то не занима”, дефинисао је председник свој став једном приликом овог марта, али политика главе ноја у песку никада ништа није решила. Ако власт мисли да блокира блокаду, грдно греши. Ако верује да ће им помоћи таблоидни јуришници који студенте описују као талибане и називају „насилницима, педофилима и батинашима” и „рушилачком руљом” повезаном са опозицијом, још више се вара.

Скрипта која користи власт су застарела. Много је симптома који налажу да добро поразмисли шта ради. Било би мудрије да се упита зашто је на мети критике, зашто производи огорчење, а не да оптужује будућност ове земље.

Председник нуди разговоре. Студентима нису битни разговори већ спремност за промене. Млади можда некоме могу да делују наивно, али они су готово читав живот провели у оваквом систему. Лако га декодирају. Мимикрије не пролазе.

Србија је открила свежину здравог, младалачки чистог ума. Они данас држе час. Признајем да им завидим. У мојим годинама сасвим је ретко да се нешто догоди први пут. А догодило се у недељу на Славији. Никада нисам био на скупу толико људи и толико тишине. Та племенита неагресивна енергија је готово преко ноћи вратила оптимизам. Капа доле!

Кажу да постоје развијене земље, земље у развоју и земље са сметњама у развоју. Отворимо време да они сутра отклоне сметње у развоју. Сада знамо какву децу имамо. Ово је тек почетак. Памтићемо ко је ћутао, поручују студенти који су нам упутили најлепшу честитку за нову 2025.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа