Oda radosti i mladosti

Sve su iznenadili. Opisivani kao apolitični, nezainteresovani za društvo i ophrvani pragmatizmom, mladi su tektonski uzdrmali ovu zemlju, pokazujući da žele da žive u zdravom, pravičnom i saosećajnom društvu koje će snagom razboritog dijaloga povratiti izgubljeno poverenje u otuđeno i podeljeno društvo.

Pokazali su da su mnogo drugačiji nego što smo mislili. Bolje od drugih su prepoznali vreme u kome žive i hrabro su zakoračili u svet odraslih. Osećaju se važno pošto vide da njihov glas vredi. Žele, patriotski, da ostanu u svojoj zemlji u kojoj će pravda biti ukorenjena u istini, zalivana upornošću i cvetati u mudrosti. Hoće državu dostojnu njihovog ostanka.

Studenti su kao dobri džudisti. Silu protivnika pretvaraju u sopstvenu snagu. Znaju šta rade i to rade promišljeno. Nude da reše ono što mi nismo uspeli. Neće da rastu kao poslušnici. Traže da zakon važi za sve. Utiru put i daju smisao životima generacija koje im takvo društvo nisu stvorile. Zato su nas probudili.

Počelo je plemenitom manifestacijom solidarnosti i empatije, spiritualnim obredom kolektivnog pročišćenja „15 minuta tišine” za 15 žrtava tragedije u Novom Sadu. U četiri tačke zahtevaju istinu, pravdu, moral, savest, čestitost, čast, ljudskost, empatiju i kažnjavanje odgovornih za pad nadstrešnice, ali i onih koji su poslati da ih tuku. Studenti po više od 60 fakulteta i srednjoškolci po desetinama gimnazija i srednjih škola odlučili su se na bojkot kakav po masovnosti nije viđen od 1968. i 1996.

Značajan deo starijih, obamrlih u apatiji, strahu i nečinjenju, oseća se osramoćeno, ali je ponosan na generaciju zed koja ih nasleđuje. Koliko sam se iskrenih priznanja naslušao ovih dana: izvinite, mi nismo znali, nismo imali pameti.

Generacija koja je odrastala na igricama ima svoj način razmišljanja. Lakše detektuje izazove i određuje strategije. Studenti odluke usaglašavaju kroz demokratsku debatu. Postoji odlučnost, ali nema gneva kakav se uselio među starije generacije. Razložni su i neočekivano dobro organizovani.

Priznajem da sam fasciniran slušajući kako brucoši, pa i srednjoškolci, jasno saopštavaju šta misle i šta traže. Čini se kao da je ogromna većina prošla školu retorike. Što verovatno ima svoje objašnjenje: kada u nešto duboko verujete, kada ne razmišljate da li vaše reči mogu da nanesu štetu kod tamo nekog iznad vas, onda je misao bistra, razložna i komunikativna.

Mogu da budu idealisti, i treba da budu, ali njihov glasan zahtev za pravdom i istinom je neoboriv. Dok kritikuju vlast i sveopštu korupciju, ne ponašaju se stranački, znajući gde to vodi. Nisu dozvolili da im se pridruže opozicionari svesni da bi sledile salve optužbi kakve vlast konfekcijski ispaljuje prema političkim rivalima. Autentičnost protesta bila bi zloupotrebljena, a oni jeftino diskreditovani.

Zaobilaze predsednika i kažu da s njim nemaju šta da razgovaraju. Njihovi zahtevi su van predsedničkih ustavnih ingerencija. Obraćaju se institucijama koje prozivaju i prizivaju da pošteno i nepristrasno odrade svoj posao. Traže da sistem proradi – ili da se potpuno ogoli u zemlji potemkinovskih, a ne nezavisnih institucija koje su pretvorene u kasarne režima.

Zvuči politički? I jeste, ali mladi nisu rušitelji, već neimari jednog pravičnijeg i boljeg društva. Žele da prisvoje otuđenu politiku. Zato su namah dobili toliku podršku. Zato se ljudi utrkuju da im olakšaju život u blokadi. Privlačnost njihovog dostojanstvenog bunta je u nepatvorenoj iskrenosti, u porivu da se sistemski popravi zemlja koja moralno tone uprkos rastu BDP-a.

Vlast je zatečena. Našla se u raskoraku sa novom generacijom. Oseća da gubi bitku sa privlačnom snagom mladosti. Prvi put je suočena sa zahtevima za pravdom i istinom koje nikakav krizni menadžment ne može da ospori.

Mladi nude priliku da se vrati poverenje u politiku, ali vlast se, umesto da otvori dijalog kako bi došla do odgovora kako je i zašto nastao ovaj autentični proces bunta, oslanja na konvencionalni arsenal i tumara po starim skriptama. Pokušava sve kako bi izbegla odgovornost.

Nije bilo represije, ili minimalno, ali bilo je „predstavničke represije” – plaćenih kapuljaša-aktivista i nervoznih „prolaznika u civilu”. Šema je pukla kada su u javnost dospela službena uputstva zvaničnika SNS-a kako provocirati demonstrante.

Nisu prošli ni pohabani trikovi iz arsenala sovjetskog KGB-a ili jugoslovenske Udbe o „zaverama spolja”. Mnogi u vlasti mora da kipte od bespomoćnog besa pošto se pokazalo da studenti ne kupuju oveštalu mantru o „hibridnom ratu” i spoljnom neprijatelju. Ponižavaju ih reči da su ih zavele obaveštajne službe Hrvatske i Kosova, koje iz čiste zavisti ruše najprosperitetniju državu zapadnog Balkana.

Nije sistemska korupcija ugrađena i u novosadsku nadstrešnicu izmišljotina spolja, niti je izum „obojenih revolucija”, ali vlast suspenduje zaposlene koji učestvuju u komemoracijama.

Predsednik, naučen da kupuje lojalnost, studente pokuša da pacifikuje obećanjima o jeftinim kreditima za stanove. Mladi odgovore kratko: pravda i dostojanstvo se ne prodaju za subvencije. Neće darove od Danajaca. Prosvetarima u štrajku ponudi veće plate od novca koga pre dva meseca nije bilo. Ne prolazi. Onda u manipulativnom pokušaju kupovine tišine pošalje srednjoškolce na prevremeni raspust. Đaci odgovore: idemo u školu.

Ispunjeni su svi zahtevi, tvrdi vlast. Nisu ispunjeni, odgovaraju studenti koji valjda bolje znaju šta zahtevaju i šta su dobili.

Vlast je naučena da se lako suprotstavlja često nemuštoj opoziciji, da ucenjuje generaciju roditelja, ali je pred studentima i srednjoškolcima razoružana. Nepatvoreni studentski bunt je zarazan. Pridružuju im se prosvetari, književnici i glumci, penzioneri. Paori im kuvaju gulaš. Čak i „delije” upozoravaju da se ne diraju studenti.

Sve više fosilizovana u bahatosti, vlast botovskim propagandistima naloži da prećutkuju solidarnost koja je premrežila region od Rijeke, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Skoplja, Podgorice, Cetinja i Kosovske Mitrovice. Ili Severinu koja je otpevala pesmu podrške studentima u Srbiji.

Predsednik nastavlja da regrutuje protivnike: proziva dekane i rektore, tužioce i sudije. Ne valja mu RTS. Ne valjaju mu svi koji ga slepo ne slušaju. Ako tako nastavi, zbog maksimalističke želje za totalitarnom kontrolom ostaće bez naroda. A bogami i bez pretorijanaca koji će pacovski brzo napustiti već nagnuti brod. Patrijarh nije dao blagoslov srpskoj mladosti.

„Nek nam drže pridike, mene to ne zanima”, definisao je predsednik svoj stav jednom prilikom ovog marta, ali politika glave noja u pesku nikada ništa nije rešila. Ako vlast misli da blokira blokadu, grdno greši. Ako veruje da će im pomoći tabloidni jurišnici koji studente opisuju kao talibane i nazivaju „nasilnicima, pedofilima i batinašima” i „rušilačkom ruljom” povezanom sa opozicijom, još više se vara.

Skripta koja koristi vlast su zastarela. Mnogo je simptoma koji nalažu da dobro porazmisli šta radi. Bilo bi mudrije da se upita zašto je na meti kritike, zašto proizvodi ogorčenje, a ne da optužuje budućnost ove zemlje.

Predsednik nudi razgovore. Studentima nisu bitni razgovori već spremnost za promene. Mladi možda nekome mogu da deluju naivno, ali oni su gotovo čitav život proveli u ovakvom sistemu. Lako ga dekodiraju. Mimikrije ne prolaze.

Srbija je otkrila svežinu zdravog, mladalački čistog uma. Oni danas drže čas. Priznajem da im zavidim. U mojim godinama sasvim je retko da se nešto dogodi prvi put. A dogodilo se u nedelju na Slaviji. Nikada nisam bio na skupu toliko ljudi i toliko tišine. Ta plemenita neagresivna energija je gotovo preko noći vratila optimizam. Kapa dole!

Kažu da postoje razvijene zemlje, zemlje u razvoju i zemlje sa smetnjama u razvoju. Otvorimo vreme da oni sutra otklone smetnje u razvoju. Sada znamo kakvu decu imamo. Ovo je tek početak. Pamtićemo ko je ćutao, poručuju studenti koji su nam uputili najlepšu čestitku za novu 2025.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista