Злочин и казна у реалном времену

Убиство седмогодишњег дечака у Основној школи „Пречко” у Загребу, које је починио деветнаестогодишњи младић, а том приликом тешко ранио учитељицу и повредио троје деце, први је злочин који се догодио у историји хрватског школства. Поређење са првим масовним школским убиством које се прошле године догодило у ОШ „Владислав Рибникар” у Београду и кога је починио тринаестогодишњи ученик ове школе неминовно се намеће. Јавност је веома узнемирена, људи траже кривца и веома линеарно објашњење које могу сместити у оквире уобичајене логике, што значи да се мора открити мотив који је свима разумљив и објашњење које је свима логично, каже др Наташа Јокић Бегић, психолог и редовна професорка на Универзитету у Загребу.

Оно што разликује ова два случаја школског убиства јесте идентитет особе која га је починила, јер се у случају масакра у школи на Врачару одмах открило да иза њега стоји тринаестогодишњи ученик школе, док у Загребу медији нису открили ко стоји иза убиства, како би се избегло стварање „култа личности” убице. Међутим, у јавност је стигла прича да је деветнаестогодишњи младић психијатријски болесник, па је бес јавности сада преусмерен на руководство установе у којој је лечен и психијатра који га је отпустио из болнице. На овај начин поново се стигматизују психијатријски болесници, али и струњаци који се њима баве, примећује наша саговорница. Истовремено, напада се руководство школе и поставља питање зашто ова образовна установа није имала обезбеђење, зашто су њена врата била откључана, зашто полиција није патролирала испред школе...

Гласови разума који говоре да се школа „Владислав Рибникар” закључавала док часови трају и имала школског чувара, који није спречио малолетног убицу да почини стравичан масакр, већ је први страдао, за сада су у мањини, а родитељи траже увођење хитних мера које би спречиле сваки следећи злочин.

– Стиче се утисак да гледамо „Злочин и казну” у реалном времену. Заједница прави огроман притисак да се злочинац и сви одговорни за ово убиство што пре казне и та енергија мора се катарзично усмерити на кривца. Нажалост, ово је корак уназад не само када је у питању дестигматизација душевних болесника већ и стручњака за ментално здравље, јер се поново оживљава мит да су сви психијатријски болесници опасни по околину. Због тога цело друштво постаје параноидно, а ако изостане умирујући говор стручњака и медија, онда ће параноидност цветати. То значи да ћемо у свакоме гледати (потенцијалног) непријатеља, а запослени у психијатријским болницама пред сваки отпуст болесника размишљаће да ли је право време за његов повратак у заједницу и да ли ће дићи руку на себе или на друге ако не буде под лекарским надзором. Дугорочно, то представља доливање уља на ватру свеукупног доживљаја да је свет постао веома опасно место – објашњава Наташа Јокић Бегић.

Наша саговорница каже да су на састанку у Министарству просвете договорене мере које ће се предузети поводом овог случаја, а приликом одлучивања узет је у обзир и глас родитеља. Она истиче да се све одлуке морају донети мирне главе, када прође доживљај акутне трауме, иако је разумљиво што јавност тражи „ватрогасне” мере.

– Када се десило убиство у школи „Владислав Рибникар” знали смо да ће се то догодити и код нас, односно да је само питање времена када ће се десити овакав злочин. Пропустили смо период од годину и по дана када смо могли рационално да доносимо одлуке и сада се дефинитивно мора решити питање безбедности деце у школама на националном нивоу, јер за три недеље ђаци поново крећу у школу, а родитељи са правом траже сигурност за њихову децу – каже Наташа Јокић Бегић.

Она истиче да је потпуно разумљиво што су родитељи преплављени осећајем страха у овој ситуацији, јер неће пустити дете у школу ако немају одговор на питање зашто се то догодило. Међутим, морамо разумети да некада не знамо „зашто”, јер људско понашање нема једнозначно објашњење, а два и два најчешће нису четири...

Нема компликованије ствари у универзуму од људске душе, а када се у њу усели душевна болест, ствари постају још неизвесније и нема универзалног одговора на питање – зашто деца и адолесценти убијају. Не може се, у психолошком смислу, ставити ниједан знак једнакости између малолетног убице из школе „Владислав Рибникар” и младића који је починио убиство у загребачкој школи.

Ризични 21. век и погрешна веровања

Др Наташа Јокић Бегић подсећа да је у целој историји човечанства 21. век најризичнији за ментално здравље деце и младих и примећује да одрасли то често занемарују, јер су сазревали у другом времену у коме су веровали да је свет сигурно место и да су људи добри, а будућност извесна. Данашња деца одрастају са страхом да их неко може киднаповати из вртића, убити у школи и повредити у парку. Истовремено, од њих се очекује да имају све петице у школи и паралелно похађају часове музике, спорта, страних језика, па они постају генерација преоптерећене и анксиозне деце. Ако се у ту причу уплете и терор социјалних мрежа, на којима они граде виртуелне идентитете и међусобно се такмиче ко ће имати више пратилаца, пријатеља, емотикона и лајкова, а у целу причу уведе и тестостерон у пубертету, не треба се чудити што ће неко дете почети да рецка себе, а неко да подиже нож на другога.