Песма већа од песника

Проф. др Миливоје Павловић*

У Срба је патриотско осећање било одувек лирски веома плодотворно. Скоро да нема писменог Србина који није дао одушка отаџбинској инспирацији, певајући о вери и слободи, о привржености родном прагу и кућном огњишту, о гордости због припадништва племену које тако високо уздиже оданост роду, дому, истини и правди. Српска историја дивно се сажима у више антологијских родољубивих песама.

Анонимни народни песник пре више векова казао је:

„Манастири, гусле и гудало, то је српски народ сачувало.”

Стари песник Јован Илић, отац много познатијег Војислава Илића, има овакав стих:

„Од посеченог дрвета слободе, Србин здеља гусле”. Дакле, гусле а не пушку...

У богатом цветнику (што је српска реч за грчки појам антологија) садржајног корпуса патриотских стихова и нота, издваја се песма Доситеја Обрадовића „Востани Сербије” (изворни наслов „Песма на инсурекцију Сербијанов”). Ово дело већ више од два века расцветава и шири поруке и сигнале читљиве највећем броју прималаца и тумача – иако је патриотско осећање, као и свака љубав, подложно друштвеним, историјским, естетским и другим менама.

Песму препознатљиву по наслову узетом из првог стиха рефрена породио је велики повод. Године 1804. у Трсту – а Доситеј је на Запад ишао по знање, да би га, кад се врати, преносио млађима, као учитељ и попечитељ просвештања у првој српској влади – пропевао је на вест да су се Срби дигли на устанак, на востаније, против вишевековног турског окупатора. У овом догађају Доситеј је видео велики преокрет у политичкој и духовној историји српског народа. Зато се његов будилнички рефрен понавља седам пута: „Востани, Сербије, давно си заспала!”

Доситеј је једним оком загледан у славну прошлост Србије, а другим у њену будућност, у жељи да „постане опет оно што је прије била”. Осим о слободи матице, овај просветитељ и филозоф први, знатно пре илирских првака, износи упечатљиву визију јужнословенске сарадње и братства, посебно издвојивши земље које данас, уз Србију, чине основу српског културног простора.

Његови стихови као да извиру, његошевски речено, „из главе цијелога народа”. Доситејева је била само рука...

Из занимљиве повести овог дела, од рођења до садашњег статуса омиљене химничне песме, навешћемо податак да је исте 1804, кад је настала, Доситејева песма штампана у Венецији у тискарници Пана Теодосија, и разаслата у Србију. Од тог првог издања није сачуван ниједан примерак. Прештампана је први пут 1833. у оквиру сабраних дела Доситеја Обрадовића које је приредио Глигорије Возаревић.

Сматра се да је песма била певана, али се не зна на коју мелодију. Никакве старе партитуре нису сачуване, али је остао траг у Вуковом препису из периода од 1808. до 1811, у време Вуковог ђаковања на Великој школи. Код рефрена стоји Вуковом руком стављена ознака према којој ова четири будилачка стиха пева – хор... Тај препис се чува у Вуковој писаној заоставштини...

Нови живот Доситејевом делу удахнуо је плодни српски композитор Варткес Баронијан, ставивши стару песму у ноте за потребе дводелне ТВ драме „Јастук гроба мог” на текст Слободана Стојановића 1990. године.

Драма је премијерно емитована на ТВ Београд 6. и 7. јануара 1992. Режија је дело Саве Мрмка, а Доситеја је маестрално играо Раде Марковић. Пријем код телевизијске и шире публике био је веома добар. За знатан део јавности узбуђење је такође било премијерно, пошто Доситејеви стихови дотле нису били широко познати.

После емитовања на телевизији, популарност мелодије на Доситејеве стихове била је толика да је на референдуму за српску химну одржаном 31. маја 1992. песма „Востани Сербије” учествовала као кандидат за српски званични звучни амблем, заједно с „Маршем на Дрину” и песмом „Боже правде”... На референдуму је тада изашло око 60 одсто грађана, али ниједан предлог није обезбедио потребну већину пошто су се гласови разбили на три дела... Касније је (2004) без референдума, одлуком посланика Скупштине Србије, на пиједестал државног звучног амблема инсталирана песма Јована Ђорђевића „Боже правде”.

Доситејева песма се данас често изводи како на службеним тако и на школским, народним, па чак и на приватним свечаностима. Осим Варткесове, постоје и занимљиве мелодије које су компоновали Жарко Петровић, Љуба Манасијевић и Златан Вауда.

Није мало оних који верују да ће ово дело једног дана бити српска химна. Ако је обавеза химне да, као примењено дело, као „песма на задатку”, снагом речи и мелодије обухвати и изрази бесмртне тонове из колективне меморије многих поколења, да у један ритам и звук претопи дух и делова и целине и матице и расејања, ова песма испуњава те захтеве. Она згушњава око идеја, вредности и циљева који су за већину грађана неспорни. Она уједињује и умногостручује расуту националну и социјалну енергију, претварајући је у културну. Зато и кажемо – ко пева химну није сам нити је изгубљен на овом усковитланом сплаву међу звездама. Он не разговара са собом, већ добровољно и радосно размењује своје емотивно искуство с другима.

У овој песми Доситеј је видео даље и певао дубље од историје. Реч је о оној ситуацији, о таквом стицају историјских околности за које се вели да је песма већа од песника. У нашој књижевности то се још каже за Скендера Куленовића и његову „Стојанку мајку Кнежопољку”.

Снага Доситејеве песме проистиче и из повлашћеног ослањања на потенцијале двеју уметности – поезије и музике, које су, саме за себе, и обе заједно, сложени систем знакова.

Тај систем је доступан и разумљив свима који химничну песму певају на сав глас и из дубине душе, под условом да се усложе гласови – што није само музички проблем, у нашој Србији посебно.

*Декан Факултета за културу и медије