Америка пред кинеским изазовом

Ступивши на дужност председника САД пре непуне четири године, Џозеф Бајден је изјавио како се свет налази на преломној тачки, у којој се одлучује исход борбе између демократије и аутократије. САД би у тој борби требало да предводе демократски део света против изазова који упућују велике аутократске силе попут Кине и Русије, али и политички актери унутар самих демократских држава. У току четири године Бајденовог мандата, наведена борба не само што није одлучена већ се заоштрила и проширила на нове фронтове. У самим САД, владавина администрације Бајдена и Харисове завршена је тако што их је на изборима поразио управо један од тих актера који су по њима унутрашња претња за америчку и западну демократију. У смислу који је одлазећи амерички председник придао том појму, и свет и САД су и даље на преломној тачки.

Трампов слоган „Учинимо Америку поново великом” дели заједничку особину с Обамином идејом о „обнови америчког вођства” и Бајденовим објашњавањем „зашто Америка поново мора да води”. Све три садрже претпоставку да је некад постојало време када је Америка била велика и водила свет, али су политички противници то упропастили, па га сада ваља обновити. Та претпоставка, међутим, не одговара стварности.

САД никада нису предводиле свет, барем не на начин на који би њихов постхладноратовски спољнополитички естаблишмент то желео – као глобални хегемон, без сметњи које би му правиле ривалске велике силе. Премда су САД економски и војно неспорно велика и водећа земља, оне никада нису биле највеће, нити покушавале то да буду, у неким областима од значаја за квалитет живота становништва – од здравствене и социјалне заштите, до стања у затворима.

Америка зато јесте велика и највећа у једном значајном аспекту – стабилности и отпорности своје демократије, поделе власти и владавине права, са најстаријим важећим уставом на свету. И не, Трамп неће то подрити све и кад би то желео, као што није ни у првом мандату. Али оно на шта ће се у току његовог мандата морати да одговори јесте какву спољну политику САД морају да воде да би демократија код куће и у свету била безбедна. Бајден јесте поставио то питање, али је на њега, као и неколико његових претходника, одговорио контрапродуктивном спољнополитичком стратегијом. Хоће ли Трамп у томе бити успешнији, питање је „за милион долара”. За разрешавање више непознатих које оно садржи имамо само две познате – биланс Трамповог првог мандата, и тренутно опште стање у међународним односима, које садржи неколико кључних изазова.

Први изазов је руско-украјински рат, чији је завршетак Трамп више пута обећао, повремено истичући да ће то учинити у року од 24 сата. Све и да САД јесу директан учесник сукоба, као што нису, тако кратак рок био би преамбициозан. Украјинска зависност од западног наоружања да би опстала у рату је једна страна приче. Бајденова администрација две и по године снабдевала је Украјину оружјем у довољној количини и уз такву динамику да може да се одржи пред руском инвазијом, али никад онолико и онако увремењено како би Кијев желео да би се оспособио да избаци руске трупе са своје територије. Бајденова стратегија према Украјини тако је била „рат изнуривања на неодређено”. Стављањем у изглед ускраћивања даљег наоружавања, Трамп лако може да приволи Украјинце на примирје, али шта је с другом страном – хоће ли Руси пристати да зауставе своје трупе на испреговараној линији разграничења? Ту долазимо до једне старе Трампове пароле, коју је Зеленски поновио честитајући му избор: „мир кроз снагу”.

Историја нас учи да попуштање агресору обично призива даљу агресију, јер га овај види као слабост. Ако жели стабилан мир у Украјини, те ако би да докаже своју тврдњу да се рат не би ни десио да је он био председник, Трампу неће бити довољно само да наговори Зеленског да се привремено одрекне дела територије. Мораће и Путину да предочи цену даљег цепања Украјине и угрожавања њене независности.

Тврдио је Трамп да се ни сукоб на Блиском истоку не би десио да је он био председник. Једини проблем је у томе што га је управо он низом својих произраелских и антииранских потеза добрим делом испровоцирао. Може се зато рећи да у решавању овог другог великог изазова нови председник има и мало среће. Израел је већ склопио мир са Хезболахом, размена пројектила са Ираном испоставила се као симболична, а Башар ел Асад у Сирији је пао брже него бивши авганистански режим у Кабулу када су га његови руски патрони – као код овог другог амерички – оставили на цедилу. Остаје још „само” Газа, као опомена Трампу да ако искрено жели да мења спољну политику САД, то неће ићи још чвршћим пригрљивањем једног од њених најпостојанијих постулата – безрезервне подршке Израелу.

Нико не може да замери Трампу што Кину види као највећи изазов САД у наставку века. Тако је видео и Бајден, и пре њега Обама, јер Кина и јесте највећи изазов оваквим САД, које желе да суверено господаре светом. На страну природа кинеског режима и контроверзе њиховог, пре свега економског, понашања напољу, за безбедносно ривалство и опасност од кинеско-америчког сукоба одговорни су Американци. Они су својим хегемонистичким наступом то испровоцирали. Кини хегемонија не треба, јер већ види себе као супериорну цивилизацију, просто је њен поглед на свет такав. Трамп ће морати да пође од те чињенице ако жели детант у већ видљивом хладном рату с Пекингом.

Изазов ће бити и трансатлантски односи. Можда и више него у првом Трамповом мандату, јер у водећим европским државама нема више лидера каква је била Ангела Меркел, али зато има јачања суверенистичке деснице и идеја о „геополитичком идентитету” Европе. Трампова победа заправо подстиче два супротна тренда – с једне стране охрабрује евроскептике који би да умање ингеренције Брисела, а са друге оне који би да те ингеренције подигну како би се ЕУ, несигурна у америчку подршку, потврдила као самосталан геополитички играч. И једно и друго доводи у питање стабилност односа САД–Европа. Ако жели да сачува демократију код куће и у свету, Америка не сме да дозволи да трансатлантска кичма западноцентричног поретка пукне. Када каже да би Европа требало да плати више ако жели америчку заштиту, Трампа би сарадници требало да подсете зашто је Америка испрва уопште дошла у Европу.

Можемо као један од изазова да поменемо Балкан и Србију, могуће обнављање Вашингтонског споразума, притиске да се дистанцирамо од Кине и лабављење притиска да то учинимо у односу на Русију, те наше наде да избор Ричарда Гренела на неку од високих функција може да донесе боље дане за косовске Србе. Можемо да поменемо и да ће се ова последња нада вероватно изјаловити услед одашиљања Гренела да се бави неким удаљенијим изазовима, попут Северне Кореје и Венецуеле. А и не морамо. Наш главни изазов у 2025. биће да обновимо демократију код наше куће. Ако Трамп буде показао да схвата да је одбрана демократије сврха спољне политике његове земље, а напусти стратегију либералне хегемоније која је по ту сврху контрапродуктивна, утолико боље за све нас.

*Институт за међународну политику и привреду