Били су само деца

Ниш – Патње и страдање српског народа током агресије НАТО-а на СР Југославију у пролеће 1999, коју је без одобрења Уједињених нација извршило 19 најразвијенијих земаља света, неће никада бити заборављено. И памтиће се док је света и века. Земља је бомбардована непрекидно 78 дана, а према попису становништва у њој је живело око 1,5 милиона деце.

Са намером да се створи амбијент у којем би за будућа времена били сачувани детаљи, приче и успомене српских малишана из тих ратних дана, пре неколико вечери покренута је иницијатива да се у нашој земљи сагради Музеј детињства. Било је логично да ова кампања крене баш из Ниша, највише и најдуже страдалог у бомбардовању пре четврт века. Речено је „да све што постоји од културе сећања у Београду су два споменика и срушени културно-историјски објекти и вредна знања” и да је зато неопходно ову иницијативу преточити у стварност.

Широм света, свуда где су страдала деца, постоје обележја у знак сећања на њих и на те догађаје. Један од најпосећенијих музеја у Амстердаму је Музеј Ане Франк, у Њујорку је највећи меморијални центар посвећен 11. септембру 2001. године – „9/11”. У Сарајеву постоји Музеј ратног детињства, који је 2018. добио награду за eвропски музеј године.

И у Србији треба нешто учинити, јер чињеница јесте да су наши градови једини у Европи рушени након Другог светског рата и да су у њима страдала деца. Постављена су и питања зашто само ми не причамо своје приче, како да сутра очекујемо да се неко други сећа и да та сећања поштује, ако то не радимо ми сами.

Иницијатива Музеј 78 у знак сећања на те тешке дане и ноћи, покренута је, како је наглашено, „јер је достојанствена култура сећања залог за будућност и један од најважнијих облика патриотизма”. Музеј би био отворен 10. јуна 2025, на годишњицу завршетка бомбардовања наше земље.

На скупу у Нишу, поред хуманитарних радника и покретача ове иницијативе, своја сећања испричали су Милош Антић, данас члан „Џедајског покрета”, а који је у пролеће 1999. имао само девет година, Сања Димитријевић, у време бомбардовања дванаестогодишњакиња, данас психолошкиња у НУРДОР-у, и Александар Стојановић, сада фотограф, а пре четврт века дечак од 12 година. Нико није остао имун на њихове речи. Сами рекоше, у том периоду су били само деца. Деца, која су све запамтила.

Са њима у Нишу били су и Тамара Кларић и Јован Новаковић, носиоци иницијативе и пројекта. Тамара је са Богданом Стевановићем 2017. прикупила значајна средства за изградњу дечјег хемато-онколошког одељења у Нишу.

Сада желе да се створи место које ће бити чувар успомена, где ће се причати приче свих који су били деца 1999. и где ће бити сачувана и сва сећања на малишане који су изгубили животе под ракетама и бомбама немилосрдних злочинца. Жеља је да се створи место на којем ће се слободно говорити о теми превазилажења траума и на личном и колективном нивоу и где ће за све бити прави подсетник свима да треба градити будућност у којој нико више неће имати ратне успомене из детињства...