Ћукова прича за филм

Сваки олимпијски победник има несвакидашњу причу за крај године. И избор никада не би био погрешан. Јесте у Паризу било боље него икад издање Душана Мандића, јесте селектор Урош Стевановић ушао у књигу светских легенди, али има и  једна прича из сенке, прича која би била добра за одличан сценарио и још бољи филм.

Главни јунак би био Милош Ћук. Мирни Новосађанин, врхунски играч, момак који је у каријери освојио све. Када су у питању олимпијске епизоде, свака од њих, а било су четири, имала је свој посебан печат.

Лондон 2012: Полако је заузимао своје место у тиму са сребром на Светском првенству у Шангају, златом на Европском у Ајндховену. По многима је био сигуран учесник Игара у Лондону. Дејан Удовичић није тако мислио, оставио га је код куће.

– Шта сам могао да радим. Тренер одлучује, али да ми је било тешко јасно је свакоме. Погодило ме је толико да се вероватно касније не бих одазвао на селекторов позив – причао је Ћук.

Рио 2016: Променио се селектор, Савић је вратио Ћука. Освајао је све, важан шраф у златној машинерији. Рио је требало да буде круна четворогодишњег плана. И био је, побеђени су Хрвати, али без Ћука на српској страни базена.

– Био сам, али нисам играо. Два дана раније сам се повредио, рука је морала у гипс, али смо то морали и да кријемо. Загревао сам се, пливао, али нисам играо. Радост је била огромна, али је остао лични жал што нисам, макар мало могао да заиграм.

Токио 2021: Какав шок. На крају припрема Дејан Савић се захвалио забезекнутом играчу, оставио га без учешћа. Није само Ћук био изненађен, али резултат је Савићу дао за право. Друго олимпијско злато које је до тада стандардни репрезентативац осетио само на прослави у једном ресторану.

– Било па прошло. Једино сам био сигуран да је моја репрезентативна каријера завршена. Мотив, жеља, амбиције... Све је то нестало. За мене је то био репрезентативни крај.

И тада стиже четврта епизода. Дејан Савић га није ни звао после Токија, био је свестан да је заједничкој причи крај. Али, нови селектор Урош Стевановић није тако мислио. Почео је да зове, да „игра пресинг” и врши притисак на Ћука да се врати. После шестог места на Светском првенству у Дохи све је добило на замаху.

– Прво сам говорио да нисам спреман, затим сам му казао да сачекамо да видимо какав ћу да будем, како ћу да се осећам.

Стевановић је знао да се ствар померила. Знао је и Ћук, јер је почео да ради више него раније, некада и сам у базену.

– Није ми била жеља да се каријера заврши на начин на који се чинило да се завршила. Мислио сам да треба да буде лепше. Имао сам договор са клубом на Малти да играм летњу лигу, могло је да буде опуштајуће, лепо.

Нешто му није дало мира и почетком јуна је Стевановићу рекао:

– Долазим.

Клуб са Малте је све знао и све разумео. Никада Ћук није био играч који се истицао ван базена, али се сада све променило Жеља да игра донела је енергију која је све изненадила, све осим њега и селектора.

– Били смо агилни, рад је био изванредан, ништа ми није сметало. Ван базена смо били заједно, имали атмосферу. Тада сам рекао, само да будемо здрави, ако будемо прави и медаља ће бити златна.

О Паризу се све зна. И ход по мукама у групи, али је ту искуством држао атмосферу.

– Причао сам момцима да ривал уопште није важан. Важно је само да ми будемо какви треба да будемо. На све то је састанак са Новаком учинио своје. Дигли смо се кад треба.

Играчи су касније причали да их је носио, између осталог, и Ђолетов заразни оптимизам.

– Сваки дан је долазио и причао: „Момци, још десет дана и четири сата до освајања злата”.. Увек бих се тада прекрстио, а сви смо схватили да је то део победничког ритуала – говорио је Страхиња Рашовић.

– Да будем поштен: сви су нас потценили. Не само код куће, већ и у Паризу. Гледали су нас помало сажаљиво као „шта ви можете”. А ми смо знали да смо спремни, да поседујемо квалитет и представљамо Србију која има своје место увек у врху.

У четвртфиналу је додао Јакшићу лопту да у последњем секунду са пола базена заледи Грке.

– Знао сам да ће да уђе. Потом смо одбраном угушили Американце. Био је остао само један корак до злата. Испразнили смо се после Америке, али смо имали времена да напунимо батерије.

На дан финала је причао играчима:

– Још седам сати и 24 минута до примања злата.

И негде при истеку ток рока, 37 секунди пре краја, постигао је свој трећи, укупно последњи гол у мечу за злато. Подигао је обе руке увис, окретао се у води. Србија је победила Хрватску с 13:11, трећи пут узастопно је постала олимпијски победник. У сенци свега Ћук се лично наплатио.

– Можда нећете веровати, али све, сваки детаљ сам сањао. И игре, и финале, и тај шут који улази. Колико пута? Ко зна, али сам јако желео да се догоди тај моменат. Да играм финале, да то буду Хрвати, да шутирам и погодим. Имао сам то у глави и догодило се – мирно је причао после Париза као да се ништа није десило.

И, што би он рекао, то је то. Шта мислите, да ли би неки врсни сценариста могао од овога да направи нешто велико за биоскопске сале?