Пољопривреда у престоници зарасла у коров

Држећи предавања по белом свету, Михаило Милошевић, доктор агрономских наука, обрео се својевремено у Швајцарској где је обишао једну фарму за узгој коза и крава. Подстакнут оним што је видео, одлучио је по повратку у Србију да се на имању свога деде, у насељу Миљаковац три, лати узгајања коза. Петнаест година касније, на 30 ари његовог плаца башкари се око 50 рогатих лепотица, којима друштво прави и неколико јарића. Милошевићеве козе које је одгајио налазе се у свим деловима бивше Југославије, али и шире.

– Ово што радим доказ је да је могуће бавити се пољопривредом и сточарством у главном граду. Замислите двоје старијих људи који немају снаге да помузу краву или да оду до продавнице и купе млеко. Исплативије им је да пазаре малу козу која ће им давати природно млеко за свакодневне потребе – објашњава Милошевић.

Наш саговорник, који је зашао у осму деценију, био је редовни професор Београдског универзитета, а уједно је и члан Академије инжењерских наука Србије. Више од четири деценије бавио се научним радом из области аграрне производње. Према његовом мишљењу, Београд има погодне природне услове, али, да би се учинак пољопривреде повећао, потребно је предузети мере „одозго”.

– Изванредна клима и разноликост земљишта омогућују да се у атару престонице узгаја све осим поморанџи и банана. Узмимо Гроцку, која је по климатским могућностима за узгој брескве „српска Калифорнија”. По мом мишљењу, клима у Београду пружа више могућности него, на пример, у Војводини. Тамо можете да садите пшеницу и кукуруз, али не и винограде или воћњаке. Међутим, због неорганизованости, ми бројне намирнице увозимо уместо да их сами производимо. Слично је и са извозом, јер продајемо готову соју, уместо да од ње направимо обиље других производа, попут меса, сојиног млека или брашна, које бисмо могли још боље да пласирамо на тржишту – каже Милошевић. Показујући са свог прозора велику запуштену ливаду надомак његовог воћњака, прича како је „путовао по целом свету, али нигде није видео тако маћехински однос према земљи, као код нас”.

– Мој деда Јеремија имао је посед од 50 хектара. Данас је тако нешто незамисливо, јер су парцелисањем земље поседи уситњени, што омета производњу. С друге стране, ар земље под Космајем кошта 50 евра. Зашто држава не би омогућила младом човеку да на кредит купи 100 хектара и покрене производњу – чуди се Милошевић. Упитан да ли су Београђани заинтересовани за бављење пољопривредом, он истиче како „људи овде хоће да раде, али треба им створити услове за то”.

– Не може да се производи са механизацијом старом више од 30 година и без улагања у технолошки и научни развој. Бројни државни комбинати су затворени, а контрола производње своди се на то да инспектори оду на пијацу и од трговаца покупе узорак прскане зелене салате, коју је ко зна колико људи већ купило – говори Милошевић, додајући како „са ручном мужом не можемо у Европску унију”.

Према његовим речима, држава мора да донесе конкретне мере уместо „уопштених планова без јасних циљева и прецизних поступака за њихово остваривање”. То подразумева и контролу ђубрења плодова.

– Уколико би се прописала употреба искључиво стајског ђубрива, без коришћења пестицида, приноси би били мањи за око 30 одсто, али би производи, због квалитета, достигли вредност већу и од 80 одсто – вели Милошевић, који у свом воћњаку гаји јабуке, крушке, паприке, парадајз и кромпир.

Додатна „рак рана” домаће пољопривреде, сматра Милошевић, крије се у непостојању прописа о производима и условима производње. Према његовим речима, ако би држава прописала јединствену рецептуру, технологију и стандарде у производњи млека, могао би да буде направљен добар млечни производ који би био препознатљива робна марка Србије. Међутим, „то је немогуће све док различити узгајивачи крава користе храну различитог квалитета”.

– Холанђани су „отели” земљу од мора и насипима оградили газдинства, уз прописивање услова под којима неки фармер може да започне производњу на тим новонасталим парцелама. У Канади, пак, краве може да узгаја само онај ко има диплому ветерине или агрономије, уз договор са млекарима о количини коју је дужан да испоручи као и цени по литру. Код нас не постоји овај плански елемент, већ је све препуштено стихији – закључује Милошевић.