Ћиро спасава бродоломнике

Бар – Има људи као предодређених за добра дела. Познати барски весељак Славко – Ћиро Марић, управитељ глисера Лучке капетаније, више и не памти колико је спасао бродоломника. Чим дуне ветар и море се подигне Ћиро зна да му предстоји буран дан. Или, што му много теже пада – ноћ. Спасавање бродоломника му није у опису посла, али сви, некако, од њега очекују да глисером први похита у помоћ.

– Није то како људи мисле, бациш коноп и извучеш човека. Прво, увек је велико море, па мораш да гледаш да не прегазиш бродоломника глисером, а друго, муке настају кад му се приближиш – једном смо се два сата мучили само да би везали једрилицу у тегаљ, вели Ћиро.

На питање да ли га је страх кад крене у акцију, уз осмех одговара: „А кога није страх, јер не вадимо људе из мирног и бисерно плавог мора, већ из подивљалог. Најгоре је када се инцидент деси ноћу, па не видиш ништа на два метра испред себе”.

Последњи пут је спасавао 22. септембра, на самом крају наутичке сезоне. Било је рано поподне када је обавештен из Обалне радио-станице да је једна немачка једрилица доживела бродолом и да су је у помоћном чамцу напустила оба члана посаде – власник брода Бернд Гросе из Хамбурга и његов друг из Бара Љубо Бановић. Од пријема обавештења до укрцавања на глисер и поласка у акцију, Ћиру је требало мање од пет минута.

– Информација је била да су на три миље од Сутомора. Тражио сам их по мору пуних 40 минута, јер су, заправо, били на другој страни, неких пет миља од понте Волујица, према Улцињу. Уочио сам их у гуменом чамцу тек када су испалили другу сигналну ракету. Море их је добро тукло и измучило али, осим прехладе, нису имали других последица.

Ћиро често иде сам у акцију спасавања, али и са колегама из Капетаније, углавном са капетаном Мирком Фуштићем.

Мирко и Славко су се само једном вратили необављеног задатка и то у лето 1999. када су остали без горива јер су цео дан трагали по Јадрану за чамцем „Мејдеј” који је био препун Рома.

– Тражили смо дуго чамац који је дао позив за помоћ, али смо на отвореном мору, на 25 миља од обале, упали у измаглицу и ништа нисмо видели. Извадио сам карту, рачунао курс и брзину и тако смо пловили „на пипање”. Испоставило се касније да смо поред чамца прошли на свега осам миља. На срећу, Роме је покупио ферибот „Лабурнум”, присећа се Ћиро, Никшићанин који је одавно постао Баранин.

Славко је почео да плови 1974. године. До преласка у Лучку капетанију 1991, био је на готово свим бродовима „Прекоокеанске пловидбе” – „Светом Стефану”, старом и новом „Улцињу”, „Сутомору”, „Даниловграду”, „Београду”, „Румији”, „Тари”, „Подгорици”…

Од свих његових спасилачких акција, медијски је највише био пропраћен подвиг 11. августа 2002. године. Тада је доспео на насловне странице дневних листова из Подгорице и Београда, пошто је за четири сата сам спасио десеторо купача, које је на отворено море одвукла јака бура, са ударима и до 25 чворова.

Због подвига на мору, Марића је 2004. године клуб „Отворено друштво Бар” предложио за највеће општинско признање – Плакету „24. новембар”. Тада је није добио, али ова награда, по мишљењу многих Барана, кад-тад, чека човека који је у последњих петнаестак година спасао више десетина људских живота.