Ćiro spasava brodolomnike

Bar – Ima ljudi kao predodređenih za dobra dela. Poznati barski veseljak Slavko – Ćiro Marić, upravitelj glisera Lučke kapetanije, više i ne pamti koliko je spasao brodolomnika. Čim dune vetar i more se podigne Ćiro zna da mu predstoji buran dan. Ili, što mu mnogo teže pada – noć. Spasavanje brodolomnika mu nije u opisu posla, ali svi, nekako, od njega očekuju da gliserom prvi pohita u pomoć.

– Nije to kako ljudi misle, baciš konop i izvučeš čoveka. Prvo, uvek je veliko more, pa moraš da gledaš da ne pregaziš brodolomnika gliserom, a drugo, muke nastaju kad mu se približiš – jednom smo se dva sata mučili samo da bi vezali jedrilicu u tegalj, veli Ćiro.

Na pitanje da li ga je strah kad krene u akciju, uz osmeh odgovara: „A koga nije strah, jer ne vadimo ljude iz mirnog i biserno plavog mora, već iz podivljalog. Najgore je kada se incident desi noću, pa ne vidiš ništa na dva metra ispred sebe”.

Poslednji put je spasavao 22. septembra, na samom kraju nautičke sezone. Bilo je rano popodne kada je obavešten iz Obalne radio-stanice da je jedna nemačka jedrilica doživela brodolom i da su je u pomoćnom čamcu napustila oba člana posade – vlasnik broda Bernd Grose iz Hamburga i njegov drug iz Bara Ljubo Banović. Od prijema obaveštenja do ukrcavanja na gliser i polaska u akciju, Ćiru je trebalo manje od pet minuta.

– Informacija je bila da su na tri milje od Sutomora. Tražio sam ih po moru punih 40 minuta, jer su, zapravo, bili na drugoj strani, nekih pet milja od ponte Volujica, prema Ulcinju. Uočio sam ih u gumenom čamcu tek kada su ispalili drugu signalnu raketu. More ih je dobro tuklo i izmučilo ali, osim prehlade, nisu imali drugih posledica.

Ćiro često ide sam u akciju spasavanja, ali i sa kolegama iz Kapetanije, uglavnom sa kapetanom Mirkom Fuštićem.

Mirko i Slavko su se samo jednom vratili neobavljenog zadatka i to u leto 1999. kada su ostali bez goriva jer su ceo dan tragali po Jadranu za čamcem „Mejdej” koji je bio prepun Roma.

– Tražili smo dugo čamac koji je dao poziv za pomoć, ali smo na otvorenom moru, na 25 milja od obale, upali u izmaglicu i ništa nismo videli. Izvadio sam kartu, računao kurs i brzinu i tako smo plovili „na pipanje”. Ispostavilo se kasnije da smo pored čamca prošli na svega osam milja. Na sreću, Rome je pokupio feribot „Laburnum”, priseća se Ćiro, Nikšićanin koji je odavno postao Baranin.

Slavko je počeo da plovi 1974. godine. Do prelaska u Lučku kapetaniju 1991, bio je na gotovo svim brodovima „Prekookeanske plovidbe” – „Svetom Stefanu”, starom i novom „Ulcinju”, „Sutomoru”, „Danilovgradu”, „Beogradu”, „Rumiji”, „Tari”, „Podgorici”…

Od svih njegovih spasilačkih akcija, medijski je najviše bio propraćen podvig 11. avgusta 2002. godine. Tada je dospeo na naslovne stranice dnevnih listova iz Podgorice i Beograda, pošto je za četiri sata sam spasio desetoro kupača, koje je na otvoreno more odvukla jaka bura, sa udarima i do 25 čvorova.

Zbog podviga na moru, Marića je 2004. godine klub „Otvoreno društvo Bar” predložio za najveće opštinsko priznanje – Plaketu „24. novembar”. Tada je nije dobio, ali ova nagrada, po mišljenju mnogih Barana, kad-tad, čeka čoveka koji je u poslednjih petnaestak godina spasao više desetina ljudskih života.