Девизна штедња на рате

Откако су наши грађани стекли право да се обраћају Европском суду за људска права, пажња јавности усмерена је, по правилу, на случајеве у којима су подносиоци представки успели, а тиме држава изгубила спор. Међутим, у Стразбуру има случајева у којима је пресуђено у корист државе. Др Славољуб Царић, државни заступник који пред Европским судом брани интересе Србије, каже да је од почетка ове године пет случајева решено у корист државе.

Два предмета који се односе на повраћај старе девизне штедње Европски суд скинуо је са листе, јер су подносиоци одустали од даљег процесуирања и увидели да елементи које су изнели нису прихватљиви за суд. У предмету "Перду против Србије", односно "Шекеровић против Србије" подносиоци су тражили ослобађање своје заробљене девизне штедње и исплату одједном, а не у ратама.

Странке пре тога нису водиле поступак пред нашим судовима, већ су тражиле директно од Суда у Стразбуру да им се право на имовину призна. То је донекле и објашњиво, јер је домаћим прописима из 1998. и 2002. године могућност вођења спорова у вези са девизном штедњом искључена. Лица из бивших југословенских република која немају пребивалиште у Србији, за разлику од грађана Србије, нису у могућности да штедњу подижу на рате, а исто важи и за српске грађане који су својевремено штедели у Босни, Хрватској што би требало да се реши после сукцесије. Царић каже да враћање старе девизне штедње може бити велики проблем, не само за Србију, већ и за друге државе бивше Југославије.

Исход у ова два случаја, сматра заступник, не мора да значи и правило за будуће предмете у којима се ствари односе на стару девизну штедњу. Подсећа на предмет "Јеличић против БиХ" где је Суд у Стразбуру Ружи Јеличић досудио 153.000 евра по основу заробљене девизне штедње у Босни и Херцеговини. Иако је претходно добила правоснажну извршну пресуду тамошњег правосуђа на тај износ, пресуда није извршена, па је Европски суд установио повреду мирног уживања имовине.

Како ће се суд опредељивати у наредним случајевима неизвесно је, а државни заступник каже да, по његовим сазнањима, постоји још пет случајева против Србије. Негде су у питању држављани Србије, негде држављани бивших југословенских република, али има и странаца (као што је финска држављанка Перду) који су штедели у домаћим банкама.

Одлуком у корист државе може се сматрати и завршница случаја Варга у коме је дошло до вансудског поравнања са подносиоцем представке која се жалила на дужину парничног поступка и право на делотворно правно средство.

У случају "Скочајић и Бјелић против Србије" подносиоци су се жалили на неоправдано дуго трајање имовинског спора. Међутим, показало се да подносиоци представке који су се жалили на повреду Конвенције о људским правима нису баш били претерано ажурни па су (од времена ратификације Конвенције) изостали са четири рочишта, а надлежни органи чак 13 пута безуспешно покушавали да им уруче решење поводом таквих изостанака. Европски суд то је оценио као изостајање сарадње са домаћим судовима, па је ову представку прогласио неоснованом.

Држава као добијени књижи и случај "Максимовић против Србије". Подносилац представке, најкраће речено, жалио се на неоправдано дуг поступак за привредни преступ пред Трговинским судом у Зрењанину. Испоставило се да је на дужину судовања утицала и сама странка која је тражила прекидање тог поступка док се не оконча други, кривични поступак који се такође води против њега.