Од „Маскараде” до „Крцка Орашчића“

Магични балет Петра Илича Чајковског „Крцко Орашчић“, у кореографији размаштаног Александра Илића, имао је премијерни сусрет са публиком пред сам крај протекле године на сцени Музичког центра Црне Горе у Подгорици, као и  на сцени Центра за културу „Влада Дивљан“ у Београду.

Обе верзије омиљеног балета славе игру, а изводили су их новоосновани Црногорски балетски ансамбл у Подгорици, односно студенти Института за уметничку игру и Балет младих из Београда. У премијерним улогама у Подгорици наступили су Ксенија Синђић и Емануел Машати, док су у Београду пред публиком исте улоге одиграли Анстасија Вујновић и Александр Полупанов.

- Када смо почетком године која је за нама планирали репертоарску линију Црногорског балетског ансамбла агилна Исидора Дамјановић, директорка Музичког центра Црне Горе, која је и заслужна за стварање и систематизцију радних места за балетске уметнике у Црној Гори и ја смо знали да акценат мора да буде на класици и представама чије наслове публика толико дуго ишчекује на редовном репертоару у Подгорици. Пажљиво смо прошли све фазе у ставарању добрих темеља будућег ансамбла, од балетског студија до формалног оснивања националног балетског ансамбла. Сваки тај корак, публика је поздравила са топлим пријемом, а изнад свега идеју да је у Подгорици основан Црногорски балетски ансамбл, прича за „Политику“ Александар Илић и додаје:

- Ти млади храбри уметници граде своју историју, и са сваким пројектом померају границе. После извођења и последњег балета, сматрам да су спремни за изазове који ће им будућност донети. Пре свега рад са новим кореографима, напредовање у квалитету, па стварању темеља да се унутар ансамбла изроде првакиње, прваци, кореографи, педагози и будући менџажери. Имају све услове и подршку да усмере сав свој таленат и креативност ка брзом позиционирањем у региону, и надокнаде све оно што су њихове колеге у суседним државам имали пре њих.

Волим да кажем, да је Музички центар Црне Горе моја друга кућа, констатује Илић, изнад свега захваљујући поверењу и поштовању које ми је указано од колектива, а могу да кажем и публике. О томе сведочи и балет „Крцко Орашчић“ чија су сва три извођења уз додатна два распродата у рекорном року. У раду и поставци кореографије неопходно је да поменем све оне који су заједно са мном радили на том послу, а то су асистенткиње Милица Безмаревић и Федерика Винћифори, уз драгоцене сугестије Жоржа Драушника, који је поред сценографије урадио и адаптацију либрета.  Две костимографкиње су урадиле костиме Александра Моштрокол и Мирјана Перишић Гогић, док је ликовне интервенције урадио Синиша Радуловић.

Александар Илић је први солиста Балета Народног позоришта у Београду, кореограф и професор Института за уметничку игру. Балетску каријеру започео у Народном позоришту у Београду 1998. године, а као кореограф, дебитовао је 1999. године на Фестивалу кореографских минијатура. Током каријере сарађивао је с великим бројем домаћих и иностраних кореографа. Закључно са балетом„Крцко Орашчић“, била је то шеста Илићева премијера у протеклој календарској години. Започела је премијером балета „Маскарада” управо са тек новоформираним црногорским балетским ансамблом који је неокласичном формом балета уједно представио свој састав. Поводом Светског дана игре, али и обележавања десет година континуираног рада Института за уметничку потписао је кореографије за  балет „Пахита” и „Половецки логор”, у сарадњи са Милицом Безмаревић. Већ почетком јуна изведен је Илићев балет „Одустајање” савременог кореографског израза, премијерно на отварању Јадранског фестивала игре у Будви, а у сарадњи са редитељем Мариом Павлом Дел Монако. Балет су извели играчи Црногорског балетског ансамбла, док је неуморни Илић само два месеца после тога у сарадњи са кореографкињом Мојцом Мајцен на сцени старог града у Цељу премијерно приказао имерзивну представу „Цељски сви”. Јесен је обележила премијера дечије представе „Игра сновиђења” по тексту и режији Зоре Бокшан Танурџић, а децембар са већ поменутим балетом.

- У све те дане стала је и важна прослава мени омиљеног балета Народног позоришта у Београду: „Ко то тамо пева”, у коме сам улогу Мишка одиграо 150 пута, а овог пута у улози увежбача – педагога сам заједно са ансамблом исте представе прославио две деценије од премијерног извођења, каже Алексабдар Илић уз коментар да ни 2025. година неће бити ни мање креативна ни интензивна.

- Припремам познати филмски наслов који ће бити испричан језиком игре, а премијера је планирана и у Београду и Сарајеву. Истински ме радује што је Институт за уметничку игру ове године партнер у пројекту Европске уније која повезује све нас са простора бивше Југославије и Балкана. Већ сада видим да су у пројекту укључени изузетни уметници из свих суседих дражава а пре свега ме радује дружење које се наставља из града у град, из државе у државу, као некада од Вардара па до Триглава. Звучи утопијски,  али баш тако и треба, закључује Илић.