Политбиро из Вашингтона

Атмосфера давних шездесетих поново се шири планетом. Време у којем се са стрепњом чекао тренутак када ће нечији нервозни прст да притисне кобно "црвено дугме" и претвори нашу планету у нуклеарни прах и пепео враћа нам се као ехо. Чак су и непосредни актери исти – САД и Русија. И поново обе стране витлају ракетама. Додуше, овај пут не у дворишту Фидела Кастра из времена карипске кризе, и на прагу америчког континента него, практично, на руским границама – у Чешкој и Пољској.

Управо стога све изгледа далеко драматичније него 1962. када је тадашњи совјетски председник Никита Хрушчов могао себи да дозволи луксуз и усред зграде Уједињених нација у Њујорку ципелом лупа по столу. Европљанима, коначно увереним у сопствену нарастајућу моћ, никако није свеједно што се баш њихови домови налазе у координатама уцртаним за навођење неких будућих пројектила. И са истока и са запада.

Двадесети самит Русије и ЕУ, одржан у петак у Португалији, требало је, између осталог, да да одговор на питање да ли су Европљани способни да се супротставе претећем уништењу, или ће поново пристати да буду тек колатерална чињеница у великој игри Москве и Вашингтона. И колико у свему томе могу да се ослоне на руску страну и већ познатог преговарача – Владимира Путина – а колико на америчку, на којој, у много чему, тек предстоје промене.

Предност је, судећи према извештајима са самита, на страни Путина. Наиме, он је многе на Старом континенту успео да увери да против Ирана, Северне Кореје и сличних земаља може да се бори (ако се хоће) и на неким другим фронтовима. И да су војни објекти, а посебно ракетна и радарска постројења, у принципу, лош комшилук. А да и други деле овакво размишљање сведочи податак да је чешко руководство морало да "заобиђе" вољу народа и на силу кроз парламент прогура "да" за инсталирање америчких ракетних система на својој територији, док су Пољаци одлучили да пред коначну одлуку још једном "извагају" цео проблем.

Јасно је и да је Путин појачао своју реторику, став је америчких аналитичара. Руски председник је, практично, најавио свој будући државни ангажман и за њега има пуну подршку нације. Међутим, он је и љут. Убеђен је да га Американци обмањују. По њему, Бушова администрација милитаризује атмосферу у Европи и изазива ескалацију конфликата, закључује Марта Брил Олкот, експерт Карнеги фонда из Вашингтона.

Мада, према Путиновим речима, "вашингтонска администрација данас подсећа на политбиро из епохе Никите Хрушчова", много тога је другачије. Актуелне америчке ратне претње нису засноване на већ усахлим идеолошким разликама два света – источног и западног, социјалистичког и капиталистичког – него на хладној логици и уверењу да је противника заиста могуће победити захваљујући оружаној сили и економској моћи. А такво размишљање далеко је опасније од некадашњих позива у борбу за одбрану "америчког начина живота".

Недавни преговори Русије и САД у Москви у формату "два плус два", вођени између америчког државног секретара Кондолизе Рајс и министра одбране Роберта Гејтса, са једне стране, и Сергеја Лаврова и Анатолија Сердјукова, са друге, показали су да Москва и Вашингтон поново преговарају у равни једнаких. Период јељциновске немоћи руске државе одавно је прошлост, што екипу из Вашингтона сигурно не може да весели. Поједини медији су чак пренели да су на конференцији за штампу, организованој после поменутих разговора, амерички учесници били у видној дефанзиви.

Али, вратимо се Европљанима. Лако би могло да се испостави да је убрзано и селективно отварање врата појединим државама бившег источног блока мач са две оштрице. Јасно је да је на овакву "широкогрудост" ЕУ пре свега утицао НАТО, тачније, Вашингтон својом политиком војног приближавања руским границама. Али ако је перспектива оружане надмоћи САД, нарасле на јаловости Горбачовљевог СССР-а и тупости Јељцинове Русије, и била извесна, данас слика изгледа потпуно другачије.

Америка је свесна да није способна сама да води чак ни локалне ратове као што су, условно речено, авганистански или ирачки. Вашингтону су неопходни савезници. Али не попут оних из времена великих светских сукоба, када се заједнички ишло на бајонет, него такви који ће, на неко време, подметнути сопствена леђа док амерички капитал себи не обезбеди довољно сигурно окружење за деловање тамо где су му врата до сада била затворена.