Може ли свет да буде бољи

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 30. новембра – Ово није свет какав смо желели да створимо, а будући би могао да буде још гори – махом се слажу глобалисти. И, упозоравају: терористички удари, попут овонедељног у Бомбају, дуга ратовања (Ирак, Авганистан), финансијске кризе као што је текућа, кршења међународног права, нестајање старог а недефинисаност новог планетарног поретка, конфликтне јагме за енергентима као и водом за пиће, климатски ломови, али и остварење нуклеарних претњи – могли би да нас све заједно уведу у виши и знатно опаснији степен хаотизације.

Али, најцрњи сценарији се исписују да бисмо могли да спречимо њихово обистињење – утешно сугерише овдашњи утицајни глобалиста Ферид Закарија (рођен 1964. баш у Бомбају). Есејем у „Њузвику” нуди перспективу изласка из садашњих кошмара, при чему би основни предуслов био – промена понашања Вашингтона, „коју би требало да изведе” – будући шеф Беле куће Барак Обама, у име општег интереса, посебно америчког.

Обама је постао глобални симбол каквог одавно није било, сматра Закарија, па би могао, као такав, америчку моћ да употреби за стварање бољег света; да допринесе да „Америка буде више у складу с другима и створи нови скуп идеја и институција – архитектуру мира за 21.век, која би донела стабилност, просперитет и достојанство живота милијардама људи”.

Време је да се овде опет пројектује „велика стратегија” а да би се то постигло, додаје аутор, потребно је да Обамин тим проучи студију (стручњака из Америке и других земаља) пре неки дан објављену под насловом „Глобална кретања 2025 – трансформисани свет”. У њој се, уз остало, истиче: „Међународни систем, сачињен после Другог светског рата, неће моћи да се препозна (на крају прве четвртине овог столећа) због јачања ’растућих’ нација, глобализације економије и драматичног заокрета моћи”, па додаје да је „у току трансфер глобалног богатства и економске снаге – углавном од Запада према Истоку – без преседана у модерној историји”.

У опсежном напису Закарија подсећа да је при крају тзв. хладног рата садашњи потпредседник Ричард Чејни (ондашњи шеф Пентагона) са сарадницима промовисао „Одбрамбене смернице” које није прихватио тадашњи председник Џорџ Буш старији (сматрајући их „превише агресивним и једностраним”), али је то учинио његов син, актуелни лидер, Џорџ Буш млађи. „Наш основни циљ је да спречимо раст нових ривала, што захтева напор да онемогућимо сваку непријатељску силу да успостави доминацију над регионом чији би јој ресурси омогућавали да постане глобална сила” – поручивано је тим актом, напомињући да зарад тога САД „треба да делују самостално ако не могу да организују колективну акцију”.

Независно од тако постављене водиље – по којој је, са уском коалицијом, изведена инвазија на Ирак – свет се променио. У „Глобалним кретањима 2025” први пут је прихваћена „мултиполарна будућност света”, с новим центрима одлучивања као што су Кина, Русија, Индија…

У савременом свету може да успе само акција коју подржавају многе земље, констатује Закарија. Циљ Америке требало би, у свим поменутим околностима, да буде и стварање механизама који би настале промене – раст нових сила, економске потресе, изазове група као што је Ал Каида, „подесио тако да не доведу до рушења постојећег интернационалног поретка”. А, што би одговарало и „америчким интересима и идеалима”, као што су, на пример, „отвореност глобалног система, побољшање трговине, контаката, плурализма и слобода”.

Авганистан је, међутим, пример тешког достизања ефикасности  међународне сарадње, примећује Закарија. Иако се 37 држава, са мандатом УН, удружило против бруталних организација (талибани и Ал Каида) – ни после седам година није се успело у томе да се тамо „среди ситуација”…

Ривалство нација је у природи интернационалне политике, али сада је потребна њихова већа кооперација. Јер, сматра аналитичар њујоршког недељника, садашња криза није криза капитализма или пада америчког утицаја, већ глобализације такве каква је, са ширењем проблема преко државних граница, тако да њихово решавање захтева заједничку акцију.

По Закарији, сада „и УН, и НАТО, и ЕУ раде мање ефикасно него што би било потребно”, док је „нарочито Савет безбедности постао нефункционалан”. Потребне су, каже, институције „које решавају глобалне проблеме, механизми усклађене политике”. Док такве не буду пронађене, може се очекивати „више криза и мање успеха у њиховом отклањању”.

Ко би сачињавао ту нову „архитектуру” глобалног поретка, и како би она била створена – не каже. Мисли, укратко, да Обама добија прилику да допринесе њеном проналажењу.

Свет се, у међувремену, променио и на начин који не одговара Америци. Да ли је она спремна да се прилагоди том кретању, које би представљало још значајнију новост од прве победе црнца у трци за Белу кућу – остаје загонетка чије ће одгонетање, утисак је, потрајати.