Да ли треба да постоје ограничења за развод брака

Брак је озбиљна институција којом се заснива породица па не треба у њега олако улазити нити хировито из њега излазити. У пракси има случајева да бракови трају свега пар месеци и да неки људи у врло кратком временском периоду уђу и изађу из неколико бракова. Тиме се губи сврха брака, речено је у децембру на Копаоничкој школи природног права, у оквиру Катедре Породичноправна заштита личности.

Некада је брак био доминантан модел заједнице из које се рађају породични односи, а они се данас често успешније развијају у ванбрачним заједницама. Штавише, како је рекао др Урош Новаковић, професор породичног права на Правном факултету у Београду, заједнички живот је обавезан елемент постојања ванбрачне заједнице, док с друге стране, један број супружника који су у браку – не живе у заједничком домаћинству.

Некада се, у републикама бивше Југославије, за развод тражила кривица мужа или жене, у виду прељубе или неког недоличног понашања које „растура” породицу, као што су коцкање, алкохолизам или криминал. Данас је довољно да се у захтеву за развод наведе „несагласност нарави” или „поремећеност брачних односа”, без конкретнијих доказа. Данас практично не постоји ситуација у којој ће судови одбити развод брака.

Правници, међутим, постављају питање да ли је брак само приватна ствар појединаца или је одржавање брака у интересу друштва и државе. Сматрају да би нека ограничења могла да постоје, не само због очувања брака као друштвене тековине већ и ради заштите супружника у невољи.

– Према домаћем важећем породичном законодавству није предвиђено никакво ограничење у погледу остваривања права на развод брака, те би сваки супружник могао, одмах након закључења брака, да поднесе тужбу за развод, што сматрамо апсолутно неприхватљивим решењем са становишта значаја који брак треба да има. Такође, није предвиђена ни забрана да разведени супружник не може да закључи нови брак након одређеног периода од развода – каже Анастасија Спасић, студенткиња на мастер студијама на Правном факултету у Београду и приправница у Другом основном суду у Београду, која је на Копаоничкој школи изложила стручни рад на тему „Кривица и развод брака”.

Стручњаци за породично право истичу да је оваква либерализација развода недопустива јер браку и разводу не би требало приступати тако олако, незрело и без икакве свести о његовом значају и последицама.

– Стиче се утисак да суд данас више уопште не узима у обзир решавање односа између супружника, који како својом слободном вољом улазе у брак, тако из њега својом вољом излазе. Суд се не упушта у испитивање разлога који су довели до иницирања поступка за развод брака, већ само тежи да реши питања која се односе на малолетну децу и да уреди њихов даљи живот након развода родитеља, у свему се руководећи њиховим најбољим интересом. Из оваквог приступа суда произлази да чињеница престанка љубави, емотивне блискости и задовољства у браку, односно сазнање да брак није на висини датих обећања и очекивања представља довољан разлог за његов прекид – каже Анастасија Спасић.

У домаћој судској пракси даје се пуна аутономија супружницима да из брака иступе када осете да више то није место где се осећају лепо, вољено и безбедно, па је готово немогуће да судови одбијају тужбени захтев зато што није доказано постојање узрока који оправдавају развод.

– Имајући у виду да већина законодавстава данас прихвата опште бракоразводне узроке, те да се фокус пребацује са узрока, на пример прељубе, на последицу – објективну немогућност остваривања заједнице живота, несумњиво је да свака последица има свој узрок, познат искључиво супружницима, а који судови неће ценити као релевантан фактор нити ће се упуштати у потрагу за њим. Међутим, треба нагласити да суд често посредно сазнаје и чијом кривицом је дошло до поремећених брачних односа, обично на основу чињеничног стања изнетог у тужби од стране партнера који тражи развод, где детаљно описује радње другог супружника које су утицале на наступања поремећених односа. То сазнање, међутим, у нашем праву није ни од каквог утицаја на сам поступак развода – објаснила је Анастасија Спасић.

Навела је пример Аргентине, где супружник који је скривио раздвајање има обавезу поделе заједничке имовине са другим супружником, док онај супружник који није скривио раздвајање такву обавезу нема.

– Сматрамо да би и код нас требало предвидети извесна ограничења која би имала за циљ заштиту супружника који би разводом могао да се нађе у неповољнијем положају, а нарочито када је у питању брак у којем постоје малолетна деца или када се, током развода брака, жена налази у другом стању – рекла је Анастасија Спасић.

Ограничења би подразумевала забрану развода брака одређени период након његовог закључења, на пример годину дана, чиме би се, истиче наша саговорница, утицало на будуће супружнике да добро промисле о својој одлуци да закључе брак. Такође би требало размислити и о забрани развода у случају трудноће жене или док заједничко малолетно дете не наврши одређене године живота, као што је предвиђено у појединим законодавствима.

– Забрана не би требало да буде апсолутног карактера, већ треба предвидети изузетак да ће брак моћи да се разведе иако није прошао наведени период – уколико то захтевају оправдани интереси, на пример ако је присутно насиље у породици, уколико је развод неопходан ради заштите најбољег интереса детета или уколико се жена налази у другом стању, те би даљи останак у неподношљивој заједници имао негативне последице по њено и здравље бебе – каже Анастасија Спасић.

Ако би законом било предвиђено временско ограничење за тражење развода брака, супружницима би свакако остао на располагању фактички прекид брачне заједнице напуштањем заједничког дома у којем су до тада живели. Протоком периода од, на пример годину дана, стекли би могућност да у судском поступку захтевају и добију развод.

Све би ово довело до тога, каже наша саговорница, да закључењу брака приступе супружници који заиста имају озбиљну намеру да заснују породицу и испуњавају оне обавезе које су им закључењем брака наметнуте, а потенцијално би се смањила и стопа развода брака.

Кривица и „духовни суд”

Право да тражи развод у старом веку имао је само муж и то због прељубе или неплодности жене. Касније је то право припадало само „невином” супружнику, док онај ко је „крив” није имао право да поднесе тужбу.

У Српском грађанском законику (СГЗ) из 1844. године постојала је одредба која предвиђа да се у случају постојања узрока за развод брака стране упућују свом свештенику који је дужан да их помири, а ако у томе не успе, онда их даље упућује протојереју који је дужан да три пута у сразмерном временском периоду покуша да их помири подсећајући их на свечано обећање дато на венчању, као и на штетна дејства развода брака.

– Ако и ови покушаји остану без успеха, онда се супружници упућују на духовни суд који ће опет покушати да их помири и у случају неуспеха – судити о разводу. Јасна је интенција законодавца за очувањем брака и спречавањем исхитрених одлука о разводу – каже наша саговорница.

СГЗ је као узроке за развод наводио прељубу, затим „рађење о глави” брачном другу, осуду за казнено дело, напуштање заједнице или „нестанак”, као и „одступање од хришћанског закона”.