Da li treba da postoje ograničenja za razvod braka

Brak je ozbiljna institucija kojom se zasniva porodica pa ne treba u njega olako ulaziti niti hirovito iz njega izlaziti. U praksi ima slučajeva da brakovi traju svega par meseci i da neki ljudi u vrlo kratkom vremenskom periodu uđu i izađu iz nekoliko brakova. Time se gubi svrha braka, rečeno je u decembru na Kopaoničkoj školi prirodnog prava, u okviru Katedre Porodičnopravna zaštita ličnosti.

Nekada je brak bio dominantan model zajednice iz koje se rađaju porodični odnosi, a oni se danas često uspešnije razvijaju u vanbračnim zajednicama. Štaviše, kako je rekao dr Uroš Novaković, profesor porodičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, zajednički život je obavezan element postojanja vanbračne zajednice, dok s druge strane, jedan broj supružnika koji su u braku – ne žive u zajedničkom domaćinstvu.

Nekada se, u republikama bivše Jugoslavije, za razvod tražila krivica muža ili žene, u vidu preljube ili nekog nedoličnog ponašanja koje „rastura” porodicu, kao što su kockanje, alkoholizam ili kriminal. Danas je dovoljno da se u zahtevu za razvod navede „nesaglasnost naravi” ili „poremećenost bračnih odnosa”, bez konkretnijih dokaza. Danas praktično ne postoji situacija u kojoj će sudovi odbiti razvod braka.

Pravnici, međutim, postavljaju pitanje da li je brak samo privatna stvar pojedinaca ili je održavanje braka u interesu društva i države. Smatraju da bi neka ograničenja mogla da postoje, ne samo zbog očuvanja braka kao društvene tekovine već i radi zaštite supružnika u nevolji.

– Prema domaćem važećem porodičnom zakonodavstvu nije predviđeno nikakvo ograničenje u pogledu ostvarivanja prava na razvod braka, te bi svaki supružnik mogao, odmah nakon zaključenja braka, da podnese tužbu za razvod, što smatramo apsolutno neprihvatljivim rešenjem sa stanovišta značaja koji brak treba da ima. Takođe, nije predviđena ni zabrana da razvedeni supružnik ne može da zaključi novi brak nakon određenog perioda od razvoda – kaže Anastasija Spasić, studentkinja na master studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu i pripravnica u Drugom osnovnom sudu u Beogradu, koja je na Kopaoničkoj školi izložila stručni rad na temu „Krivica i razvod braka”.

Stručnjaci za porodično pravo ističu da je ovakva liberalizacija razvoda nedopustiva jer braku i razvodu ne bi trebalo pristupati tako olako, nezrelo i bez ikakve svesti o njegovom značaju i posledicama.

– Stiče se utisak da sud danas više uopšte ne uzima u obzir rešavanje odnosa između supružnika, koji kako svojom slobodnom voljom ulaze u brak, tako iz njega svojom voljom izlaze. Sud se ne upušta u ispitivanje razloga koji su doveli do iniciranja postupka za razvod braka, već samo teži da reši pitanja koja se odnose na maloletnu decu i da uredi njihov dalji život nakon razvoda roditelja, u svemu se rukovodeći njihovim najboljim interesom. Iz ovakvog pristupa suda proizlazi da činjenica prestanka ljubavi, emotivne bliskosti i zadovoljstva u braku, odnosno saznanje da brak nije na visini datih obećanja i očekivanja predstavlja dovoljan razlog za njegov prekid – kaže Anastasija Spasić.

U domaćoj sudskoj praksi daje se puna autonomija supružnicima da iz braka istupe kada osete da više to nije mesto gde se osećaju lepo, voljeno i bezbedno, pa je gotovo nemoguće da sudovi odbijaju tužbeni zahtev zato što nije dokazano postojanje uzroka koji opravdavaju razvod.

– Imajući u vidu da većina zakonodavstava danas prihvata opšte brakorazvodne uzroke, te da se fokus prebacuje sa uzroka, na primer preljube, na posledicu – objektivnu nemogućnost ostvarivanja zajednice života, nesumnjivo je da svaka posledica ima svoj uzrok, poznat isključivo supružnicima, a koji sudovi neće ceniti kao relevantan faktor niti će se upuštati u potragu za njim. Međutim, treba naglasiti da sud često posredno saznaje i čijom krivicom je došlo do poremećenih bračnih odnosa, obično na osnovu činjeničnog stanja iznetog u tužbi od strane partnera koji traži razvod, gde detaljno opisuje radnje drugog supružnika koje su uticale na nastupanja poremećenih odnosa. To saznanje, međutim, u našem pravu nije ni od kakvog uticaja na sam postupak razvoda – objasnila je Anastasija Spasić.

Navela je primer Argentine, gde supružnik koji je skrivio razdvajanje ima obavezu podele zajedničke imovine sa drugim supružnikom, dok onaj supružnik koji nije skrivio razdvajanje takvu obavezu nema.

– Smatramo da bi i kod nas trebalo predvideti izvesna ograničenja koja bi imala za cilj zaštitu supružnika koji bi razvodom mogao da se nađe u nepovoljnijem položaju, a naročito kada je u pitanju brak u kojem postoje maloletna deca ili kada se, tokom razvoda braka, žena nalazi u drugom stanju – rekla je Anastasija Spasić.

Ograničenja bi podrazumevala zabranu razvoda braka određeni period nakon njegovog zaključenja, na primer godinu dana, čime bi se, ističe naša sagovornica, uticalo na buduće supružnike da dobro promisle o svojoj odluci da zaključe brak. Takođe bi trebalo razmisliti i o zabrani razvoda u slučaju trudnoće žene ili dok zajedničko maloletno dete ne navrši određene godine života, kao što je predviđeno u pojedinim zakonodavstvima.

– Zabrana ne bi trebalo da bude apsolutnog karaktera, već treba predvideti izuzetak da će brak moći da se razvede iako nije prošao navedeni period – ukoliko to zahtevaju opravdani interesi, na primer ako je prisutno nasilje u porodici, ukoliko je razvod neophodan radi zaštite najboljeg interesa deteta ili ukoliko se žena nalazi u drugom stanju, te bi dalji ostanak u nepodnošljivoj zajednici imao negativne posledice po njeno i zdravlje bebe – kaže Anastasija Spasić.

Ako bi zakonom bilo predviđeno vremensko ograničenje za traženje razvoda braka, supružnicima bi svakako ostao na raspolaganju faktički prekid bračne zajednice napuštanjem zajedničkog doma u kojem su do tada živeli. Protokom perioda od, na primer godinu dana, stekli bi mogućnost da u sudskom postupku zahtevaju i dobiju razvod.

Sve bi ovo dovelo do toga, kaže naša sagovornica, da zaključenju braka pristupe supružnici koji zaista imaju ozbiljnu nameru da zasnuju porodicu i ispunjavaju one obaveze koje su im zaključenjem braka nametnute, a potencijalno bi se smanjila i stopa razvoda braka.

Krivica i „duhovni sud”

Pravo da traži razvod u starom veku imao je samo muž i to zbog preljube ili neplodnosti žene. Kasnije je to pravo pripadalo samo „nevinom” supružniku, dok onaj ko je „kriv” nije imao pravo da podnese tužbu.

U Srpskom građanskom zakoniku (SGZ) iz 1844. godine postojala je odredba koja predviđa da se u slučaju postojanja uzroka za razvod braka strane upućuju svom svešteniku koji je dužan da ih pomiri, a ako u tome ne uspe, onda ih dalje upućuje protojereju koji je dužan da tri puta u srazmernom vremenskom periodu pokuša da ih pomiri podsećajući ih na svečano obećanje dato na venčanju, kao i na štetna dejstva razvoda braka.

– Ako i ovi pokušaji ostanu bez uspeha, onda se supružnici upućuju na duhovni sud koji će opet pokušati da ih pomiri i u slučaju neuspeha – suditi o razvodu. Jasna je intencija zakonodavca za očuvanjem braka i sprečavanjem ishitrenih odluka o razvodu – kaže naša sagovornica.

SGZ je kao uzroke za razvod navodio preljubu, zatim „rađenje o glavi” bračnom drugu, osudu za kazneno delo, napuštanje zajednice ili „nestanak”, kao i „odstupanje od hrišćanskog zakona”.