„Мала света река” узда се у нас

Ужице – Постајемо у ово брзо доба жељни лепе и једноставне писане речи. Лишене жустрине, на обичне теме, о ономе што нас одвајкада окружује. Дар да тако пише испољио је својом врло читаном књигом „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда” (из 2017) Ужичанин Драган Р. Филиповић. Писац фантастике, ТВ и стрип сценариста, чијих је безмало 1.000 табли кратких стрипова објављено у немачким стрип-публикацијама. Аутор једнако способан да запази, и у штиво преточи, вредности и лепоте завичаја.

Ево сада нове Драганове књиге назване „Мала света река”. О реци Ђетињи, бисеру који је столећима део живота Ужичана: крај ње им се корак шири и поглед одмара, на њеним обалама у људе стасају, она је од давнина ту да жедне напоји и струјом их опскрби... А у наше доба угрожена немаром и загађењем. Опомињућа књига о вољеној реци с порукама написана.

„У Пустопољу, пред кланцем који зову Љутица и Стрмац, креманском алхемијом од више потока настаје Ђетиња... Добра је то мешавина вода Таре и Златибора, планина око којих смо се свили у нади да се више нећемо селити; ни због природе, ни због људи... Где се беле букови, то се древна Цетина указује; где се пастрмка избацује, то се тарски извори свежином размећу. Сведочити томе, велика је привилегија и чиста радост. Та игра, тај плес, 74 километра је дуг; све док се код Пожеге не преокрене у Западну Мораву”, почиње овако „Мала света река” и наставља запажањима, историјом, казивањем, ерском домишљатошћу... Тако путујући стиже до жала што је савремена пошаст небриге према природи захватила и Ђетињу.

„Имамо језеро, вештачко; хвалили смо се лепотом његових залива, бојом и укусом горске воде. Процветало је у бојама недостојним те лепоте, напунило се чемером. Увређеност је узела маха; у том стању напречац бисмо се растали... Има ли дете из Севојна право да доживи гацање бистрим плићаком пуним кленова и испод камена улови свог првог речног рака? Је ли страшно замислити пливање Ђетињом код Злакусе, љубависање Пожежана код врбе на 100 корака од моста? Значи, растали смо се с Малом светом реком испод Ужица и изнад Стапара. Тешко нам је да те пределе видимо, да знамо, да признамо”, бележи Филиповић (додајући „не умемо с пластиком и та наша веза дошла је у лошу фазу”), те поручује:

„Ако Ђетиња потпуно умре, биће то вечити жиг на поколењу које данас око ње живи. Ако је очистимо, стичемо право да се хвалимо док се Земља врти, стичемо основ за напредак у свему осталом. Мала света река се, у својој крхкој лепоти, у нас узда. Једаред и за један пречистач говорили смо различитим језицима и нисмо га направили. Ђетињу молим за још један напор, за још коју реч на језику који сви на њеним обалама разумемо. Шапни, Мала света реко, ако мислиш да од становништва постанемо људи.”

Ову ниску од 29 прича посвећених Ђетињи и природи Драган Р.Филиповић је на терену годинама стрпљиво исписивао. Тешко је одредити јесу ли оне есеји, чланци, приповетке или, како аутор каже, „лична пражњења”, једино је извесно да је ово еколошка књижевност. Писац предговора Миодраг Миловановић закључује: „Збирка кратких есеја Колсона Вајтхеда ’Колос Њујорка’ нешто је што је најприближније прози коју пред нама разастире Драган Р. Филиповић: поетски есеји, зачињени историјом и људским судбинама, изнад којих остаје да лебди некакав тон наднаравног осећања да постоји нешто што свет око нас штити од нас самих, а пре свега од наше небриге и немарности.”

О својој новој књизи аутор Драган Р. Филиповић за наш лист каже да у њој, за разлику од претходне „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда”, која је доживела три издања, нема илустрација (сем изузетне насловне Добросава Боба Живковића). – Нема ни фотографија, само речи. Али на корици је кју-ар код који читаоцу отвара врата сајта истог имена. Ту има фотографија, прича којих нема у књизи, информација и могућност да са аутором продискутујете неке од тих речи. Волео бих да свака реч из ове књиге постане превазиђена, небитна. То би значило да смо се измирили са Ђетињом и научили како се исправно живи у овом свемиру – рече нам овај ужички стваралац.