Божићна размишљања

Можда је глупо, мада мени није, пред сваки Божић увек се помолим да дочекам следећи. Тако из године у годину, од Божића до Божића. Није то због страха да ћу отићи на онај свет, још мање због неког сујеверја које искрено верујућем човеку никако не пристаје, већ је то због искрене жеље да ми Господ пружи довољно снаге за искушења која следе.

Шта све човек као јединка претури у тих годину дана, а шта тек човечанство. Колико се данас, када се догађаји тако брзо смењују, тектонски поремети читав свет у само неколико секунди. Замислите само да сте у кожи Башара eл Асада. Прошле године председник, лидер Сирије, а данас са једва спасеном главом на раменима брутално отеран у избеглиштво, далеко од отаџбине. Заиста, многи ће рећи да је човек без отаџбине нико и ништа. То јесте тако. Могли су чланови наше краљевске куће после Другог светског рата да имају сва блага овог света, да живе у раскоши од Лондона до Либертвила, но без отаџбине и родне груде туга им је разарала срце. Неколико ствари пред Божић молим се да сачувамо – чврсту веру у Свевишњег, нашу Србију и слободу. За те идеале су наши преци сопствене животе жртвовали. Ми се данас трудимо да их сачувамо, а да животе не губимо. Свест која мора да нам буде увек усађена је да је неко гинуо са вером у Бога на уснама, за своју отаџбину и нашу слободу. Баш пред Божић помолимо се за душе наших предака, који су животе положили да би ми данас све то имали, и чувајмо успомену на њих. Једнако, на уму имајте да све то лако можемо да изгубимо, јер у вери се лако ослаби, а слободу и отаџбину почнемо олако да схватамо као да је то нешто што нам је загарантовано.

У данашњем свету када атентат на политичког противника постаје нормалност, када се најављују нуклеарни сукоби, када се слонови спремају за коначни обрачун, ми као мале травке лако можемо да пострадамо. У сукобима великих, мали буду поједени. Нестану. Отуда, враћам се на почетак овог писанија и моју молитву пред сваки Божић да дочекам наредни, помолимо се Господу на дан рођења Богомладенца да сачувамо мир, јер само он нам чува земљу и слободу.

Потрудимо се да опростимо сваком. Комшији, познанику, неком ко вас је увредио, неком на кога сте се из ко зна ког разлога наљутили, били горди према њему. Праштање није мана, праштање је врлина. Једни другима свашта кажемо, понекад и не размишљамо како ужасан арсенал речи употребимо да бисмо неког увредили. Мислимо да смо га тако спустили, а заправо спустили смо себе у очима Господњим. Реч неретко јаче реже него мач. Колико се пута искрено запитате да ли је можда ваша реч неког у срце погодила? Да ли је ваш поступак према неком ту особу ударио као маљем? Колико сте се пута за нешто покајали и отишли тај грех да исповедите? Јесте ли ове године били бољи него прошле? Да ли сте спремни сопствену сујету да сузбијете и да неком затражите опроштај изговарајући: „праштај, брате или сестро”?

Господ пред нас ставља увек велика искушења и тражи од нас да се покајемо. Неретко, ми то не умемо да видимо. Горди смо, сујетни, кажемо да ништа грешили нисмо, немамо шта да исповедимо. Но, од Бога увек очекујемо добро и псујемо га кад год нам не иде. Када по злу крене, дрвље и камење на њега бацамо, уместо да му се искрено покајемо и помолимо. Те псовке које тако олако изговоримо Богу, Светој Мајци или неком свецу не видимо као наш грех. Зато и пишем ова моја божићна размишљања, јер нисмо свесни наших грозних поступака на микро плану, али желимо да бистримо геополитику. Паметнији смо од председника државе и боље знамо шта да се ради у неком моменту. Псујемо га свако мало, јер није наше ситне прохтеве негде удовољио. Но, када нас зло погоди, ми не видимо шта смо згрешили, јер, Боже мој, ми смо безгрешни.

Елем, у предворју велике радости која нам следи рођењем Сина Божјег написах ова размишљања која ће можда неком бити на корист, макар да стави прст на чело и да се запита да ли је и колико био исправан. Свакако му неће шкодити. Можда ће неко сада схватити зашто се сваки пут пред Божић помолим да дочекам следећи Божић. Толико је искушења и нашег греха испред нас, толико тога лошег учинимо, а да свесни нисмо, да је прави подвиг да нас Господ сачува тако грешне.

Трудите се да будете бољи људи, односно да будемо баш оно што нас је патријарх Павле учио – да будемо људи.

Мир Божији, Христос се роди!

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа