Božićna razmišljanja

Možda je glupo, mada meni nije, pred svaki Božić uvek se pomolim da dočekam sledeći. Tako iz godine u godinu, od Božića do Božića. Nije to zbog straha da ću otići na onaj svet, još manje zbog nekog sujeverja koje iskreno verujućem čoveku nikako ne pristaje, već je to zbog iskrene želje da mi Gospod pruži dovoljno snage za iskušenja koja slede.

Šta sve čovek kao jedinka preturi u tih godinu dana, a šta tek čovečanstvo. Koliko se danas, kada se događaji tako brzo smenjuju, tektonski poremeti čitav svet u samo nekoliko sekundi. Zamislite samo da ste u koži Bašara el Asada. Prošle godine predsednik, lider Sirije, a danas sa jedva spasenom glavom na ramenima brutalno oteran u izbeglištvo, daleko od otadžbine. Zaista, mnogi će reći da je čovek bez otadžbine niko i ništa. To jeste tako. Mogli su članovi naše kraljevske kuće posle Drugog svetskog rata da imaju sva blaga ovog sveta, da žive u raskoši od Londona do Libertvila, no bez otadžbine i rodne grude tuga im je razarala srce. Nekoliko stvari pred Božić molim se da sačuvamo – čvrstu veru u Svevišnjeg, našu Srbiju i slobodu. Za te ideale su naši preci sopstvene živote žrtvovali. Mi se danas trudimo da ih sačuvamo, a da živote ne gubimo. Svest koja mora da nam bude uvek usađena je da je neko ginuo sa verom u Boga na usnama, za svoju otadžbinu i našu slobodu. Baš pred Božić pomolimo se za duše naših predaka, koji su živote položili da bi mi danas sve to imali, i čuvajmo uspomenu na njih. Jednako, na umu imajte da sve to lako možemo da izgubimo, jer u veri se lako oslabi, a slobodu i otadžbinu počnemo olako da shvatamo kao da je to nešto što nam je zagarantovano.

U današnjem svetu kada atentat na političkog protivnika postaje normalnost, kada se najavljuju nuklearni sukobi, kada se slonovi spremaju za konačni obračun, mi kao male travke lako možemo da postradamo. U sukobima velikih, mali budu pojedeni. Nestanu. Otuda, vraćam se na početak ovog pisanija i moju molitvu pred svaki Božić da dočekam naredni, pomolimo se Gospodu na dan rođenja Bogomladenca da sačuvamo mir, jer samo on nam čuva zemlju i slobodu.

Potrudimo se da oprostimo svakom. Komšiji, poznaniku, nekom ko vas je uvredio, nekom na koga ste se iz ko zna kog razloga naljutili, bili gordi prema njemu. Praštanje nije mana, praštanje je vrlina. Jedni drugima svašta kažemo, ponekad i ne razmišljamo kako užasan arsenal reči upotrebimo da bismo nekog uvredili. Mislimo da smo ga tako spustili, a zapravo spustili smo sebe u očima Gospodnjim. Reč neretko jače reže nego mač. Koliko se puta iskreno zapitate da li je možda vaša reč nekog u srce pogodila? Da li je vaš postupak prema nekom tu osobu udario kao maljem? Koliko ste se puta za nešto pokajali i otišli taj greh da ispovedite? Jeste li ove godine bili bolji nego prošle? Da li ste spremni sopstvenu sujetu da suzbijete i da nekom zatražite oproštaj izgovarajući: „praštaj, brate ili sestro”?

Gospod pred nas stavlja uvek velika iskušenja i traži od nas da se pokajemo. Neretko, mi to ne umemo da vidimo. Gordi smo, sujetni, kažemo da ništa grešili nismo, nemamo šta da ispovedimo. No, od Boga uvek očekujemo dobro i psujemo ga kad god nam ne ide. Kada po zlu krene, drvlje i kamenje na njega bacamo, umesto da mu se iskreno pokajemo i pomolimo. Te psovke koje tako olako izgovorimo Bogu, Svetoj Majci ili nekom svecu ne vidimo kao naš greh. Zato i pišem ova moja božićna razmišljanja, jer nismo svesni naših groznih postupaka na mikro planu, ali želimo da bistrimo geopolitiku. Pametniji smo od predsednika države i bolje znamo šta da se radi u nekom momentu. Psujemo ga svako malo, jer nije naše sitne prohteve negde udovoljio. No, kada nas zlo pogodi, mi ne vidimo šta smo zgrešili, jer, Bože moj, mi smo bezgrešni.

Elem, u predvorju velike radosti koja nam sledi rođenjem Sina Božjeg napisah ova razmišljanja koja će možda nekom biti na korist, makar da stavi prst na čelo i da se zapita da li je i koliko bio ispravan. Svakako mu neće škoditi. Možda će neko sada shvatiti zašto se svaki put pred Božić pomolim da dočekam sledeći Božić. Toliko je iskušenja i našeg greha ispred nas, toliko toga lošeg učinimo, a da svesni nismo, da je pravi podvig da nas Gospod sačuva tako grešne.

Trudite se da budete bolji ljudi, odnosno da budemo baš ono što nas je patrijarh Pavle učio – da budemo ljudi.

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista