Срце пуно успомена

Кикинда – У времену кад је бела куга давно закуцала на наша врата, помало нестварно звучи да је један брачни пар живот посветио одгајању и васпитању туђе деце. Зоран и Светлана Бошков из Кикинде, хранитељи при Центру за социјални рад, до сада су отхранили и на животни пут извели, поред својих двоје, још шеснаесторо деце коју су родитељи напустили. Дом овог брачног пара био је привремено уточиште и за малишане незбринуте у биолошким породицама.

Прича о Зорану и Светлани, добротворима великог срца који су сву своју љубав поклонили деци и у потпуности се посветили њиховим животима и одрастању, почела је 2012. године. Шеснаест несрећних породичних прича и тужних дечјих судбина, захваљујући њима, имало је срећан наставак – здраво одрастање и ушушкан топли дом.

– Једноставно је, имамо услове и простор, а наша деца већ су одрасла. У почетку нисмо знали шта све хранитељство обухвата, постојале су само јака жеља и љубав према деци. Отишли смо у Центар за социјални рад, објаснили су нам шта је заправо хранитељство, а потом смо завршили обуку. Након тога добили смо најпре једно дете, а онда су се само ређала. До сада смо отхранили њих шеснаесторо – присећа се Зоран почетака и првих корака у одгајању туђе деце.

Дом супружника Бошков увек је пун малишана. Уз дечји смех и грају, а често и плач бебе, овај брачни пар већ 12 година даноноћно води бригу о малолетној деци. Најмлађе дете које је нашло окриље у њиховом дому имало је шест месеци, а најстарије које су отхранили остало је у овој хранитељској породици до 18. године. И сву су их волели као да су њихова. Као и прави родитељи, одболовали су сваку њихову бољку, пребринули сваки њихов плач, с њима пребродили прве тинејџерске љубави, добре и лоше оцене у школском дневнику.

– Уз њих смо од малих богиња до пубертета. Било је и лепих и тешких тренутака. За све је потребно много енергије и одрицања и, што је веома битно, прилагођавања и деце и нас. Свако хранитељство је прича за себе и све зависи од узраста детета. Велика је то одговорност, није нимало лако, али ми смо живот посветили одгајању деце – наводи Зоран.

Без супруге Светлане, каже, не би могао све сам да изнесе. Она му је десна рука и с њом је сву своју љубав и добру душу поклонио напуштеним и незбринутим  малишанима.

– Све се прегура, али кад дође тренутак одвајања и одласка деце од нас, најтеже је – прича Светлана, којој се очи на моменте напуне сузама, и додаје: – Било је суза на растанку. Обично се мисли да је хранитељство занимање, међутим, више је то од посла, емоције су присутне. Немогуће је не везати се за ту децу. Нема правила колико остану код нас временски. Када оду, обично нам се јављају, све зависи од тога како их живот понесе, понекад се и видимо с њима. Посећују нас, а дешава се и да дете које је одрасло не препознамо одмах – каже ова племенита жена.

Супружници за пример трудили су се да свој деци пруже што више породичне топлине, онакве какву су понели из свог родитељског дома. Племенита мисија брачног пара Бошков за сада се не прекида, докле год буду у могућности и прилици, кажу, биће хранитељи. Љубав према туђој деци и резултати које су постигли у њиховом одгоју и васпитању, заслужују дивљење и поштовање и прави су пример племенитости међу људима.

Без права на грешку

– За хранитељство је потребно много љубави и жртве за децу. Водити рачуна о туђем детету теже је и одговорније од бриге за своје дете. Морамо увек да будемо присутни и та деца никада нису сама. Ми немамо право на грешку. Немамо изласке и посете пријатељима, осим кад они дођу код нас. Ништа нам не пада тешко, јер желимо да деца буду срећна. Тада нема веће среће и за нас, пуно нам је срце – истичу Светлана и Зоран, док пребирају по успоменама у фото-албуму.