Кад Банаћани „вијају” Божић

Осване тако дан по Божићу, скупи се из сваког сокака по једна група момака, па терај... ал’ не кера, већ вранце своје. Уз бећарац са тамбуре, појачане ’армоником. То је обичај у Банату од старина. И знало се у његовом најјужнијем делу ко колону такву води – Горњани из Панчева и Доловци. „Код нас некада се јашило прво до баванишке утрине и ту су се тркали, да се види ко је је најбржи у селу. Знало је да буде и стотину коња, јер Долово је велико село, а ми смо увек волели да имамо добре коње”, причају мештани јужнобанатског села, где је пре неколико зима, оживело „терање”, или „вијања” Божића.

Нико овде не зна тачно зашто се обичај тако зове, али су верзије углавном усаглашене. На први дан Божића, момци и тазе ожењени би из шифоњера извукли свечана одела, а овде је то бела уштиркана кошуља, извезени гуњ и обавезни шешир, или шубара. За то време, отац би из штале истерао ждрепца ил’ ждребицу, па би се донело парадно седло. Матер би коња окитила кићанкама и прапорцима, а јахача пешкиром од белог платна.

„Више волем да ми је коњ леп нег’ ја јер данас их чувамо само за фијакеријаду и параду. Тако се прича и тако се дешава у доловачким авлијама, па кад су сви спремни, правац кроз ајнфорт, терај на сокак. Поворка се шири успут, али је збор у центру села, одакле се креће прво у порту Велике цркве, где свештеник благосиља јахаче, па су спремни за „велико каскање” селом.

Али спреме се за божићне коњанике и фамилија и мештани. Капије су широм отворене, може ко хоће да уђе. Домаћини понуде ракију, домаће вино, уз које се и завађени лако мире. Ред је овде, кажу, госте дочекати и почастити, а знак су широм отворене и мала и велика капија, јер гости доносе веселе празничне жеље за родну летину, здраву стоку и сваки напредак породице.

Коњи разиграни, момци пуни снаге. Е сад, некада се тако певајући, свраћало у домове рођака и блиских пријатеља, али понајвише у куће где има девојака за удају. Кад би у кућу навратио момак виђен за зета, он би од будуће таште добијао „кошуљу”, комад белог дугачког платна које се везује око тела, уз бок, а на његовог коња везиван је руком израђени пешкир. Спрема се чувала посебно за тај дан, а све како би се пренела вест да је рођен Христ.

„И ми настављамо традицију наших старих. Причали су нам да су некада на први дан Божића јашили ожењени, а други момци. Сада нема ни близу толико коња, па јашимо сви заједно. Кренемо по селу, и из сваке авлије нам се придружују другари. Трудимо се да се традиција не угаси, јер је било време када се то није радило, а лепо је док смо млади, да се дружимо”, причају у Удружењу „Доловачки липицанер”.

Тако причају у селу сточара, а слично звуче и Горњани, посебна фела Панчеваца. У престоници регије „терање” или „вијање” Божића негује се на мало другачији начин, а опет изворно подсећа на прошлост. Сада асфалтом пресвученим градским улицама, поред младих мушкараца, каскају деца, па и девојке, а поворка буде појачана парадним запрегама и фијакерима. И не креће се сабајле, већ око поднева, а коњаници најпре „кере” центром, што мало заустави четвороточкаше с много више коња, па продуже у „свој”, паорски део града, да обиђу крстове крајпуташе.

Извођење коња на први дан празника тумачи се се као испраћај Божића и жеље да се призове вредна и плодна година. Обичај датира онолико колико далеко иду и предања о настанку ова два насеља. Старији памте масовније поворке, јер је некада свака банатска кућа држала коње, а Божић се „вијао” и до Светог Стефана, 9. јануара.

Дан је зими кратак, али се божићни јахачи не разилазе тек тако. Треба обићи много домова, сести, попричати, попити и заложити се и тако то траје до касно у ноћ, када се полако враћају својим кућама, певајући „Рождество твоје”.