Kad Banaćani „vijaju” Božić

Osvane tako dan po Božiću, skupi se iz svakog sokaka po jedna grupa momaka, pa teraj... al’ ne kera, već vrance svoje. Uz bećarac sa tambure, pojačane ’armonikom. To je običaj u Banatu od starina. I znalo se u njegovom najjužnijem delu ko kolonu takvu vodi – Gornjani iz Pančeva i Dolovci. „Kod nas nekada se jašilo prvo do bavaniške utrine i tu su se trkali, da se vidi ko je je najbrži u selu. Znalo je da bude i stotinu konja, jer Dolovo je veliko selo, a mi smo uvek voleli da imamo dobre konje”, pričaju meštani južnobanatskog sela, gde je pre nekoliko zima, oživelo „teranje”, ili „vijanja” Božića.

Niko ovde ne zna tačno zašto se običaj tako zove, ali su verzije uglavnom usaglašene. Na prvi dan Božića, momci i taze oženjeni bi iz šifonjera izvukli svečana odela, a ovde je to bela uštirkana košulja, izvezeni gunj i obavezni šešir, ili šubara. Za to vreme, otac bi iz štale isterao ždrepca il’ ždrebicu, pa bi se donelo paradno sedlo. Mater bi konja okitila kićankama i praporcima, a jahača peškirom od belog platna.

„Više volem da mi je konj lep neg’ ja jer danas ih čuvamo samo za fijakerijadu i paradu. Tako se priča i tako se dešava u dolovačkim avlijama, pa kad su svi spremni, pravac kroz ajnfort, teraj na sokak. Povorka se širi usput, ali je zbor u centru sela, odakle se kreće prvo u portu Velike crkve, gde sveštenik blagosilja jahače, pa su spremni za „veliko kaskanje” selom.

Ali spreme se za božićne konjanike i familija i meštani. Kapije su širom otvorene, može ko hoće da uđe. Domaćini ponude rakiju, domaće vino, uz koje se i zavađeni lako mire. Red je ovde, kažu, goste dočekati i počastiti, a znak su širom otvorene i mala i velika kapija, jer gosti donose vesele praznične želje za rodnu letinu, zdravu stoku i svaki napredak porodice.

Konji razigrani, momci puni snage. E sad, nekada se tako pevajući, svraćalo u domove rođaka i bliskih prijatelja, ali ponajviše u kuće gde ima devojaka za udaju. Kad bi u kuću navratio momak viđen za zeta, on bi od buduće tašte dobijao „košulju”, komad belog dugačkog platna koje se vezuje oko tela, uz bok, a na njegovog konja vezivan je rukom izrađeni peškir. Sprema se čuvala posebno za taj dan, a sve kako bi se prenela vest da je rođen Hrist.

„I mi nastavljamo tradiciju naših starih. Pričali su nam da su nekada na prvi dan Božića jašili oženjeni, a drugi momci. Sada nema ni blizu toliko konja, pa jašimo svi zajedno. Krenemo po selu, i iz svake avlije nam se pridružuju drugari. Trudimo se da se tradicija ne ugasi, jer je bilo vreme kada se to nije radilo, a lepo je dok smo mladi, da se družimo”, pričaju u Udruženju „Dolovački lipicaner”.

Tako pričaju u selu stočara, a slično zvuče i Gornjani, posebna fela Pančevaca. U prestonici regije „teranje” ili „vijanje” Božića neguje se na malo drugačiji način, a opet izvorno podseća na prošlost. Sada asfaltom presvučenim gradskim ulicama, pored mladih muškaraca, kaskaju deca, pa i devojke, a povorka bude pojačana paradnim zapregama i fijakerima. I ne kreće se sabajle, već oko podneva, a konjanici najpre „kere” centrom, što malo zaustavi četvorotočkaše s mnogo više konja, pa produže u „svoj”, paorski deo grada, da obiđu krstove krajputaše.

Izvođenje konja na prvi dan praznika tumači se se kao ispraćaj Božića i želje da se prizove vredna i plodna godina. Običaj datira onoliko koliko daleko idu i predanja o nastanku ova dva naselja. Stariji pamte masovnije povorke, jer je nekada svaka banatska kuća držala konje, a Božić se „vijao” i do Svetog Stefana, 9. januara.

Dan je zimi kratak, ali se božićni jahači ne razilaze tek tako. Treba obići mnogo domova, sesti, popričati, popiti i založiti se i tako to traje do kasno u noć, kada se polako vraćaju svojim kućama, pevajući „Roždestvo tvoje”.