Уторак, 14.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Постојаност сензибилитета

Постојаност сензибилитета
Владимир Томић: „Мандрак на мору”, 1985.

Поводом изложбе која има ретроспективни карактер очекује се осмишљена и студиозна концепција која би водила ка евалуацији и историзацији одређеног уметничког опуса. Често судбинска дешавања у животу и раду уметника упадљиво ометају оне уобичајене историчарско-критичарске процесе у припреми овако значајних пројеката као што је ретроспектива. У случају сликара Владимира Томића (1948), може се рећи, судбинско је било његово пресељење за Америку деведесетих година и пожар који је 2000. године уништио атеље и радове из прве деценије његовог рада на Новом континенту. У контексту ових околности може се разумети да су Томићеви радови расути између два континента, као и да је ово једна од прилика (можда и сликарев шездесети рођендан) да се некадашњем суграђанину приреди изложба ретроспективног карактера у Панчеву.

Владимир Томић је студирао у класи Стојана Ћелића, а очита сродност уметничког афинитета са професором, мада не и упадљив сликарски утицај, изражени су у колористичкој деликатности, мирном и концентрисаном погледу, рационалном концепту дела; ови јасни стваралачки знаци сачували су се као ближи или даљи ехо у ликовној структури Томићевог рада до данас.

Један од актера актуелне сцене српске и југословенске уметности седамдесетих, учесник значајних изложби и критичарских избора, Томић својим доследним и убедљивим сликарским концептом на линији нове фигурације преферира аналитичке вредности слике и њену слојевитост. У овој јасној сликарској интерпретацији, предмети из тематског слоја слике губе првобитну функцију и значење, тачније, они само нивелишу план композиције и однос њеног предмета и фона. Близак уметничкој пракси касне модерне, Томићев модел слике надовезује се на искуства поп-арта што је блиско и у тематској једноставности и избору малих и свакодневних предмета транспонованих у гро-план (тестера, оловке, метла, кишобран, кекс, пертле). По својој префињеној пиктуралности и крхкој лепоти можемо их назвати пјерделафранческовим мртвим природама у којима је сачувана „унутрашња поезија предмета малих ствари”, како је о њима писао Ђорђе Јовић. Из угла ретропогледа, и са пристојне временске дистанце, може се рећи да данас ови увећани предмети на чистом фону слике својом поетском снагом и софистицираним композиционо-колористичким редукцијама представљају врхове у Томићевом опусу; значајно је и да се његова дела налазе у колекцијама националних институција.

Дискретна и интровертна личност, као стваралац заокупљен је разрадом сопствених преокупација и отварањем нових проблемских кругова. Тако, половином осамдесетих у Томићевим сликама очите су промене у структури и мотиву, који попримају особине слике-ребуса. Свој карактеристични пиктурални рационализам, он усложњава апликацијама хероја из масмедија или додавањем различитих културних слојева са намером да измести и збуни на први поглед, помери значење и проблематизује одређени феномен.

Мада су радови настали деведесетих у Америци пропали, они су на изложби у Панчеву представљени видео документима. Принцип грађења слике-предмета и потенцирање њене тактилности, слојеви песка и други материјали у, и на, слици, као и смањени формат само су неке од карактеристика дела насталих првих десетак година Томићевог рада у Америци. Тако се може рећи да је мимикријска игра скривања и откривања ребус значења у слојевима слике, започета у Панчеву, настављена у Америци као вид антиципације знакова времена, на посебан начин обележен у Србији на крају 20. века. И о обиму ове продукције тешко је говорити због реалних тешкоћа које прате Томићев уметнички пут.

Тешко је претпоставити шта све утиче на промене поетског знака или медија. Ипак, пожар у Томићевом атељеу могао је указати на други медиј јер сликар од 2002. године, у четвртој деценији стваралаштва, почиње интензивно да се бави дигиталном фотографијом и од тада реализује своје радове у форми дигитал принтова.

Нажалост, јасан стваралачки знак у раним сликама Владимира Томића, свакако најбољи део његовог опуса, у панчевачкој Галерији није довољно истакнут; простор је скучен, а оне су остале готово угушене другим радовима овог аутора.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.