Коначно живим свој сан

Уторак, четвртак и субота више нису дани око којих се врте планови Иване Јовић. Пре свега годину и по дана, без обзира на динамику и обавезе у њеном животу сваког уторка, четвртка и суботе морала је да од 16 до 20 сати буде у болници, на хроничном програму дијализе. Машина је радила уместо њених бубрега и одлазак на терапију ју је држао у животу. Биле су то две и по године неизвесности страхова како ће проћи терапија, да ли ће убоди успети испрва или ће бити потребе за поновљеним бодењем, да ли ће упасти у колапс, какав ће јој бити притисак...

– Били су то дани кад сам мерила унос течности у милилитре, а о одмору и путовањима само сањала, јер било где ван земље да одеш дијализа прескупа, а и у нашој земљи процедура одласка у други дијализни центар је прекомпликована и врло често и добијеш одговор да је центар пребукиран и да немају капацитета да те приме. Да ми воља за животом није урођена, вероватно би моја рутина тако и данас изгледала, а здравствено стање ми би као последица агресивне терапије хемодијализе било сасвим сигурно и додатно нарушено. Нажалост, у нашој земљи трансплантација је и даље сан за више од 2.000 људи који чекају на спасоносан позив, међу њима и око 800 пацијената на хроничном програму дијализе, међу којима је и 40 деце – прича Јовићева.

Ипак, воља за животом је превагнула и пре две године је покренула процедуру за трансплантацију бубрега у Белорусији и скупљање средстава за ту процедуру. У року од три месеца је захваљујући добрим људима скупила скоро 100.000 евра и након шест месеци на листи, стигао је најважнији позив из далеког Минска.

– Филмски сам стигла у Белорусију удаљену око 1.500 километара од наше земље у року од 13 сати. Божјом милошћу се трансплантација успешно завршила и након две недеље сам била код куће, где почиње, тј. наставља се онај живот од пре болести. Живот који кројим према потребама и обавезама свога детета и себе, живот у коме унос течности мерим у литрима и уживам у свакој капи воде, живот у коме могу данас да одлучим да ћу сутра да отпутујем, живот где уторком и четвртком имамо само посао, а не целодневне обавезе које су подразумевале посао и дијализу, а викенд је резервисан за одмор и слободне активности. Иако су све ово тако базичне активности које већина људи узима здраво за готово и не увиђа вероватно никакву вредност у чаши воде, слободи да отпутујеш или да организујеш своје време како желиш, када си на дијализи то су активности о којима жудиш и сањаш. Свој сан ја коначно живим. Пуним плућима. Заједно са саборцима из Удружења пацијената „Донорство је херојство”, трудим се да кроз конкретне иницијативе и предлоге, уз дијалог са доносиоцима одлука, допринесемо позитивним променама трансплантационог система, који је, по броју донора и броју урађених трансплантација, годинама на зачељу како европских, тако и светских листа – закључила је Јовићева.