Konačno živim svoj san

Utorak, četvrtak i subota više nisu dani oko kojih se vrte planovi Ivane Jović. Pre svega godinu i po dana, bez obzira na dinamiku i obaveze u njenom životu svakog utorka, četvrtka i subote morala je da od 16 do 20 sati bude u bolnici, na hroničnom programu dijalize. Mašina je radila umesto njenih bubrega i odlazak na terapiju ju je držao u životu. Bile su to dve i po godine neizvesnosti strahova kako će proći terapija, da li će ubodi uspeti isprva ili će biti potrebe za ponovljenim bodenjem, da li će upasti u kolaps, kakav će joj biti pritisak...

– Bili su to dani kad sam merila unos tečnosti u mililitre, a o odmoru i putovanjima samo sanjala, jer bilo gde van zemlje da odeš dijaliza preskupa, a i u našoj zemlji procedura odlaska u drugi dijalizni centar je prekomplikovana i vrlo često i dobiješ odgovor da je centar prebukiran i da nemaju kapaciteta da te prime. Da mi volja za životom nije urođena, verovatno bi moja rutina tako i danas izgledala, a zdravstveno stanje mi bi kao posledica agresivne terapije hemodijalize bilo sasvim sigurno i dodatno narušeno. Nažalost, u našoj zemlji transplantacija je i dalje san za više od 2.000 ljudi koji čekaju na spasonosan poziv, među njima i oko 800 pacijenata na hroničnom programu dijalize, među kojima je i 40 dece – priča Jovićeva.

Ipak, volja za životom je prevagnula i pre dve godine je pokrenula proceduru za transplantaciju bubrega u Belorusiji i skupljanje sredstava za tu proceduru. U roku od tri meseca je zahvaljujući dobrim ljudima skupila skoro 100.000 evra i nakon šest meseci na listi, stigao je najvažniji poziv iz dalekog Minska.

– Filmski sam stigla u Belorusiju udaljenu oko 1.500 kilometara od naše zemlje u roku od 13 sati. Božjom milošću se transplantacija uspešno završila i nakon dve nedelje sam bila kod kuće, gde počinje, tj. nastavlja se onaj život od pre bolesti. Život koji krojim prema potrebama i obavezama svoga deteta i sebe, život u kome unos tečnosti merim u litrima i uživam u svakoj kapi vode, život u kome mogu danas da odlučim da ću sutra da otputujem, život gde utorkom i četvrtkom imamo samo posao, a ne celodnevne obaveze koje su podrazumevale posao i dijalizu, a vikend je rezervisan za odmor i slobodne aktivnosti. Iako su sve ovo tako bazične aktivnosti koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo i ne uviđa verovatno nikakvu vrednost u čaši vode, slobodi da otputuješ ili da organizuješ svoje vreme kako želiš, kada si na dijalizi to su aktivnosti o kojima žudiš i sanjaš. Svoj san ja konačno živim. Punim plućima. Zajedno sa saborcima iz Udruženja pacijenata „Donorstvo je herojstvo”, trudim se da kroz konkretne inicijative i predloge, uz dijalog sa donosiocima odluka, doprinesemo pozitivnim promenama transplantacionog sistema, koji je, po broju donora i broju urađenih transplantacija, godinama na začelju kako evropskih, tako i svetskih lista – zaključila je Jovićeva.