Од свиња, преко САД до машине која чува срце

У Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, после паузе од три деценије, прошле године су поново почеле да се раде трансплантације срца. У разговору за „Политику” професор др Милован Бојић, директор Института „Дедиње”, објашњава како је био трновит пут док нису започели ове врсте интервенција.

– Имао сам ту срећу да будем у позицији да као млад директор и лекар 1992. године дођем на чело тадашње Клинике за кардиоваскуларне болести „Дедиње”. Као човек који је увек имао неку иницијативу, али и одређене визије, тада сам храбро изјавио да ћемо на „Дедињу” радити трансплантације органа. То је дочекано на нож од тадашњих неприкосновених ауторитета у нашој медицини. Било је време тешких економских санкција у којима се наша земља нашла. Била је готово херметички затворена, и на копну, и на рекама, и у ваздуху, није било детерџената, дезинфекцијских средстава, о лековима да не говоримо… И онда је дошао професор Лалевић, чувени отац наше анестезиологије, да ми пренесе поруку Медицинског одељења САНУ и Медицинске академије Српског лекарског друштва – да морам да се уозбиљим, да не причам глупости, да ће ме они искључити из свих удружења. Међутим, ја сам остао при том ставу – присећа се др Бојић.

Он истиче да је знао да морају да крену са трансплантацијама на експерименталним животињама и замолио је тадашњег председника владе Војводине Бошка Перошевића да му позајми свиње, и то оне ландрас расе.

– Тражио сам му 300 свиња. Сећам се да је мој покојни отац тада био у мојој канцеларији и да је скочио јер је мислио да купујем свиње за кућу, рекавши ми да је довољно да имамо 10. Мени је било важно да дођемо до свиња, па после како буде. Перошевић ми је једног дана јавио да ми шаље свиње, и то око три ујутру, испред института, у зглобном камиону. Уплашио сам се шта ћу да радим са толиким свињама и где ћу да их сместим. Сместили смо их на Војномедицинску академију. И онда сам већ организовао први тим за трансплантацију коју су доминантно чинили доктори Института „Дедиње”, али како смо укључили и пресађивање јетре, дошли су и доктори из других болница. Уторком бисмо имали предавања, а четвртком смо на ВМА правили прве експерименте пресађивања органа са једне животиње на другу. И тај конзилијум, који су чинили најпознатија имена медицине, функционисао је као нешто најбоље што је у мојој више од четири деценије дугој лекарској каријери функционисало. Када је преживела прва свиња, ја сам је лично као директор Института схватио као једног од наших најважнијих пацијената – истиче др Бојић.

Наш саговорник открива да је веровао у овај пројекат.

– Сећам се да је једном приликом тадашњи председник Србије Милан Милутиновић требао да дође због тешких ангинозних тегоба. Бивши председник Слободан Милошевић ми је јавио да га чекам, а ја сам му рекао да ће га чекати мој добар тим, а да ја имам пацијента на ВМА и да се нећу од њега одвојити. И он није могао веровати да је то тако. Ми смо збринули Милутиновића на Дедињу, а он је мене нашао на ВМА и сећам се да, кад ме видео да сам поред свиње, враћао корацима онако уназад у рикверц, климајући главом, да је ударио у зид и рекао да нико не зна колико сам ја луд – присећа се др Бојић.

Било је и оних, каже, који су желели да не успе, па је формирана тзв. координација на телима за трансплантацију органа. У преводу, то је по њему значило, Бојић не сме да добије органе.

– А органе смо могли да добијемо једино из координационих тела из ургентних центара, ту је било место где су могли да се појаве пацијенти са можданом смрћу, одакле смо могли да користимо органе за трансплантацију. Пошто нисмо имали пара, моја идеја је била да потражимо помоћ Министарства спољних послова и да дођемо до наше дијаспоре, да нам помогну да сместе наше докторе по кућама, по градовима где ћемо вежбати. Тако смо употребили Хановер као град сајмова и чувеног професора Пихломајера, код којег је наша екипа ишла да вежба трансплантацију јетре. Друга екипа је послата у Питсбург. Упркос свом знању, поменуто координационо тело нам није давало органе – тврди др Бојић.

У јулу 1995. године чувени професор Флоријан га је позвао да одржи, пошто је добио награду за менаџера године Југославије у здравству, предавање у Ротари клубу. Отишли су тамо и у повратку Бојић му је тражио да му каже ко руководи јединицом неурохирургије на Медицинском факултету у Новом Саду. И кад му је то рекао, кренуо је да тражи ту особу, у неком месту на Фрушкој гори, око поноћи.

– Унутра је био човек који бере кајсије на плацу, шокиран када ме видео. Рекао сам му мртав хладан: „Чуо сам да имате донора на вашем одељењу”, а њему је испала кофа са кајсијама из руку. Рекао ми је да ако би неко знао да ми је рекао, да би остао без главе. Ја сам му рекао да он слободно настави да бере, да му неће фалити длака с главе. Тада сам сам себи урезао реченицу – да је овај живот заиста некоме берба, некоме борба. И већ смо путовали према Покрајинској болници. Професор Флоријан је добро знао распоред, али ни њему, пошто више никоме нисам веровао, нисам говорио шта тражим и шта хоћу. Када смо дошли до болнице, ја сам обио њихов вешерај, обукао униформу, маскирао професора Флоријана и себе. Дошли смо до дечка који је возио мотор, није користио кацигу, био је у можданој смрти и ми смо блокирали тај кревет. Професор Флоријан је био задужен као искусан интензивиста да мотри да не бисмо изгубили тог потенцијалног донора као пацијента. А ја сам са његовим оцем дуго водио преговоре и сутрадан, 12. јула 1995. године, позвао сам наше екипе са „Дедиња” да дођу. Тада смо урадили трансплантацију јетре, срца и панкреаса, а пацијент са трансплантираном јетром Никола Вучићевић је и дан-данас жив и живи практично 30 година. Ми смо у том кругу урадили 28-29 трансплантација. Никола Вучићевић је већ био отписан, породица му је купила ковчег, пешкире и све остало, а слично је и са већином других којима су трансплантирани органи и који данас живе своје животе. То је знак да је то пут којим треба да идемо и то је највећа сатисфакција за оно што ми као лекари радимо – наглашава др Бојић.

После његовог одласка са „Дедиња”, програм трансплантације је каже практично укинут. Вероватно да их не подсећа на њега, додаје, пошто је то било време после 5. октобра.

– Након скоро 30 година, захваљујући министру здравља Златибору Лончару, укључили смо се у овај програм и ево прошле године урадили смо три комплексне, тешке, изазовне трансплантације, веома успешно. Највећа сатисфакција за успешност нашега рада је оцена самог министра Лончара, који је рекао да се не види да је постојала пауза од 30 година, као да није била ни 30 дана. Доказ за то је и захтевна трансплантација легендарном фудбалеру Црвене звезде Милошу Шестићу, који има близу 70 година, безброј придружених болести, који је добио донорово срце од 65 година и који је филигранским вођењем нашег тима и поступака практично данас са својом породицом и ми смо срећни. А ми настављамо овај програм – каже наш саговорник.

За три трансплантације је, истиче, успео снагом свог ауторитета и ауторитета болнице да добије машину која успешно чува органе донора, као да је у телу особе.

– Она нам је била спасоносна за срце Милоша Шестића, сасвим сигурно. Она нам даје комфор, јер у таквим околностима срце је мониторовано, поткрепљено, перфундовано као да је у организму и омогућава нам да не журимо у оквиру од осам до 12 сати да квалитетно урадимо све и да имамо орган који је апсолутно без патње и да га организам примаоца прихвати као квалитетног. Та сигурност за смештај донираног органа је заиста једна велика ствар која кошта и коју министарство и држава треба да прихвате – сматра др Бојић.