Od svinja, preko SAD do mašine koja čuva srce

U Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, posle pauze od tri decenije, prošle godine su ponovo počele da se rade transplantacije srca. U razgovoru za „Politiku” profesor dr Milovan Bojić, direktor Instituta „Dedinje”, objašnjava kako je bio trnovit put dok nisu započeli ove vrste intervencija.

– Imao sam tu sreću da budem u poziciji da kao mlad direktor i lekar 1992. godine dođem na čelo tadašnje Klinike za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”. Kao čovek koji je uvek imao neku inicijativu, ali i određene vizije, tada sam hrabro izjavio da ćemo na „Dedinju” raditi transplantacije organa. To je dočekano na nož od tadašnjih neprikosnovenih autoriteta u našoj medicini. Bilo je vreme teških ekonomskih sankcija u kojima se naša zemlja našla. Bila je gotovo hermetički zatvorena, i na kopnu, i na rekama, i u vazduhu, nije bilo deterdženata, dezinfekcijskih sredstava, o lekovima da ne govorimo… I onda je došao profesor Lalević, čuveni otac naše anesteziologije, da mi prenese poruku Medicinskog odeljenja SANU i Medicinske akademije Srpskog lekarskog društva – da moram da se uozbiljim, da ne pričam gluposti, da će me oni isključiti iz svih udruženja. Međutim, ja sam ostao pri tom stavu – priseća se dr Bojić.

On ističe da je znao da moraju da krenu sa transplantacijama na eksperimentalnim životinjama i zamolio je tadašnjeg predsednika vlade Vojvodine Boška Peroševića da mu pozajmi svinje, i to one landras rase.

– Tražio sam mu 300 svinja. Sećam se da je moj pokojni otac tada bio u mojoj kancelariji i da je skočio jer je mislio da kupujem svinje za kuću, rekavši mi da je dovoljno da imamo 10. Meni je bilo važno da dođemo do svinja, pa posle kako bude. Perošević mi je jednog dana javio da mi šalje svinje, i to oko tri ujutru, ispred instituta, u zglobnom kamionu. Uplašio sam se šta ću da radim sa tolikim svinjama i gde ću da ih smestim. Smestili smo ih na Vojnomedicinsku akademiju. I onda sam već organizovao prvi tim za transplantaciju koju su dominantno činili doktori Instituta „Dedinje”, ali kako smo uključili i presađivanje jetre, došli su i doktori iz drugih bolnica. Utorkom bismo imali predavanja, a četvrtkom smo na VMA pravili prve eksperimente presađivanja organa sa jedne životinje na drugu. I taj konzilijum, koji su činili najpoznatija imena medicine, funkcionisao je kao nešto najbolje što je u mojoj više od četiri decenije dugoj lekarskoj karijeri funkcionisalo. Kada je preživela prva svinja, ja sam je lično kao direktor Instituta shvatio kao jednog od naših najvažnijih pacijenata – ističe dr Bojić.

Naš sagovornik otkriva da je verovao u ovaj projekat.

– Sećam se da je jednom prilikom tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović trebao da dođe zbog teških anginoznih tegoba. Bivši predsednik Slobodan Milošević mi je javio da ga čekam, a ja sam mu rekao da će ga čekati moj dobar tim, a da ja imam pacijenta na VMA i da se neću od njega odvojiti. I on nije mogao verovati da je to tako. Mi smo zbrinuli Milutinovića na Dedinju, a on je mene našao na VMA i sećam se da, kad me video da sam pored svinje, vraćao koracima onako unazad u rikverc, klimajući glavom, da je udario u zid i rekao da niko ne zna koliko sam ja lud – priseća se dr Bojić.

Bilo je i onih, kaže, koji su želeli da ne uspe, pa je formirana tzv. koordinacija na telima za transplantaciju organa. U prevodu, to je po njemu značilo, Bojić ne sme da dobije organe.

– A organe smo mogli da dobijemo jedino iz koordinacionih tela iz urgentnih centara, tu je bilo mesto gde su mogli da se pojave pacijenti sa moždanom smrću, odakle smo mogli da koristimo organe za transplantaciju. Pošto nismo imali para, moja ideja je bila da potražimo pomoć Ministarstva spoljnih poslova i da dođemo do naše dijaspore, da nam pomognu da smeste naše doktore po kućama, po gradovima gde ćemo vežbati. Tako smo upotrebili Hanover kao grad sajmova i čuvenog profesora Pihlomajera, kod kojeg je naša ekipa išla da vežba transplantaciju jetre. Druga ekipa je poslata u Pitsburg. Uprkos svom znanju, pomenuto koordinaciono telo nam nije davalo organe – tvrdi dr Bojić.

U julu 1995. godine čuveni profesor Florijan ga je pozvao da održi, pošto je dobio nagradu za menadžera godine Jugoslavije u zdravstvu, predavanje u Rotari klubu. Otišli su tamo i u povratku Bojić mu je tražio da mu kaže ko rukovodi jedinicom neurohirurgije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. I kad mu je to rekao, krenuo je da traži tu osobu, u nekom mestu na Fruškoj gori, oko ponoći.

– Unutra je bio čovek koji bere kajsije na placu, šokiran kada me video. Rekao sam mu mrtav hladan: „Čuo sam da imate donora na vašem odeljenju”, a njemu je ispala kofa sa kajsijama iz ruku. Rekao mi je da ako bi neko znao da mi je rekao, da bi ostao bez glave. Ja sam mu rekao da on slobodno nastavi da bere, da mu neće faliti dlaka s glave. Tada sam sam sebi urezao rečenicu – da je ovaj život zaista nekome berba, nekome borba. I već smo putovali prema Pokrajinskoj bolnici. Profesor Florijan je dobro znao raspored, ali ni njemu, pošto više nikome nisam verovao, nisam govorio šta tražim i šta hoću. Kada smo došli do bolnice, ja sam obio njihov vešeraj, obukao uniformu, maskirao profesora Florijana i sebe. Došli smo do dečka koji je vozio motor, nije koristio kacigu, bio je u moždanoj smrti i mi smo blokirali taj krevet. Profesor Florijan je bio zadužen kao iskusan intenzivista da motri da ne bismo izgubili tog potencijalnog donora kao pacijenta. A ja sam sa njegovim ocem dugo vodio pregovore i sutradan, 12. jula 1995. godine, pozvao sam naše ekipe sa „Dedinja” da dođu. Tada smo uradili transplantaciju jetre, srca i pankreasa, a pacijent sa transplantiranom jetrom Nikola Vučićević je i dan-danas živ i živi praktično 30 godina. Mi smo u tom krugu uradili 28-29 transplantacija. Nikola Vučićević je već bio otpisan, porodica mu je kupila kovčeg, peškire i sve ostalo, a slično je i sa većinom drugih kojima su transplantirani organi i koji danas žive svoje živote. To je znak da je to put kojim treba da idemo i to je najveća satisfakcija za ono što mi kao lekari radimo – naglašava dr Bojić.

Posle njegovog odlaska sa „Dedinja”, program transplantacije je kaže praktično ukinut. Verovatno da ih ne podseća na njega, dodaje, pošto je to bilo vreme posle 5. oktobra.

– Nakon skoro 30 godina, zahvaljujući ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru, uključili smo se u ovaj program i evo prošle godine uradili smo tri kompleksne, teške, izazovne transplantacije, veoma uspešno. Najveća satisfakcija za uspešnost našega rada je ocena samog ministra Lončara, koji je rekao da se ne vidi da je postojala pauza od 30 godina, kao da nije bila ni 30 dana. Dokaz za to je i zahtevna transplantacija legendarnom fudbaleru Crvene zvezde Milošu Šestiću, koji ima blizu 70 godina, bezbroj pridruženih bolesti, koji je dobio donorovo srce od 65 godina i koji je filigranskim vođenjem našeg tima i postupaka praktično danas sa svojom porodicom i mi smo srećni. A mi nastavljamo ovaj program – kaže naš sagovornik.

Za tri transplantacije je, ističe, uspeo snagom svog autoriteta i autoriteta bolnice da dobije mašinu koja uspešno čuva organe donora, kao da je u telu osobe.

– Ona nam je bila spasonosna za srce Miloša Šestića, sasvim sigurno. Ona nam daje komfor, jer u takvim okolnostima srce je monitorovano, potkrepljeno, perfundovano kao da je u organizmu i omogućava nam da ne žurimo u okviru od osam do 12 sati da kvalitetno uradimo sve i da imamo organ koji je apsolutno bez patnje i da ga organizam primaoca prihvati kao kvalitetnog. Ta sigurnost za smeštaj doniranog organa je zaista jedna velika stvar koja košta i koju ministarstvo i država treba da prihvate – smatra dr Bojić.