Бранкино срце и даље куца

Моја покојна супруга Бранка је била здрава жена. Радила је као заменица директора у Медицинској школи, помагала удружењу за слепе и слабовиде. Била је посвећена хуманитарном раду, то је био њен животни позив. Имала је 44 године.

Њена смрт је наступила изненада, јавили су ми да јој је на послу позлило и да се налази на Клиници за неурологију. Доживела је мождану смрт. Све је то био огроман шок за мене и нашу породицу. Сећам се да ме је тада позвао доктор Кнежевић и рекао ми да је Бранка потенцијали донор.

Породично смо донели ту одлуку, без размишљања и дилеме. Без разговора. Донирали смо Бранкине органе.

Били смо свесни да је то доброчинство које треба да учинимо као породица и ево после више од шест година, нисмо променили мишљење. Иако смо били у стању шока, иако је то значило да треба да донесемо још једну одлуку, знали смо да је то начин да учинимо нешто добро за другога. То је хумано дело. Помоћи другом човеку је нешто што је увек Богу драго. Свесни смо да је у тренутку нашег великог бола, четири или пет живота спасено, четири или пет породица су тога дана усрећене.

Била је велика утеха тих првих дана – када је туга највећа, а бол неописива –  чињеница да њени органи живе у другим људима. Утеха је и то што знам да њено срце данас некоме значи живот и да је њено срце наставило да живи...

Како време пролази, моја туга се не смањује, али знајући каква је особа била моја Бранка, сигуран сам да би била срећна због наше одлуке. И да хиљаду пута морам да донесем ову одлуку, увек бих исто учинио, јер желим да личним примером подигнем свест о важности донирања органа.

Више о кампањи „Најважнији позив у животу” сазнајте на адреси www.najvaznijipoziv.rs.

*професор која је донирао органе члана породице