Brankino srce i dalje kuca

Moja pokojna supruga Branka je bila zdrava žena. Radila je kao zamenica direktora u Medicinskoj školi, pomagala udruženju za slepe i slabovide. Bila je posvećena humanitarnom radu, to je bio njen životni poziv. Imala je 44 godine.

Njena smrt je nastupila iznenada, javili su mi da joj je na poslu pozlilo i da se nalazi na Klinici za neurologiju. Doživela je moždanu smrt. Sve je to bio ogroman šok za mene i našu porodicu. Sećam se da me je tada pozvao doktor Knežević i rekao mi da je Branka potencijali donor.

Porodično smo doneli tu odluku, bez razmišljanja i dileme. Bez razgovora. Donirali smo Brankine organe.

Bili smo svesni da je to dobročinstvo koje treba da učinimo kao porodica i evo posle više od šest godina, nismo promenili mišljenje. Iako smo bili u stanju šoka, iako je to značilo da treba da donesemo još jednu odluku, znali smo da je to način da učinimo nešto dobro za drugoga. To je humano delo. Pomoći drugom čoveku je nešto što je uvek Bogu drago. Svesni smo da je u trenutku našeg velikog bola, četiri ili pet života spaseno, četiri ili pet porodica su toga dana usrećene.

Bila je velika uteha tih prvih dana – kada je tuga najveća, a bol neopisiva –  činjenica da njeni organi žive u drugim ljudima. Uteha je i to što znam da njeno srce danas nekome znači život i da je njeno srce nastavilo da živi...

Kako vreme prolazi, moja tuga se ne smanjuje, ali znajući kakva je osoba bila moja Branka, siguran sam da bi bila srećna zbog naše odluke. I da hiljadu puta moram da donesem ovu odluku, uvek bih isto učinio, jer želim da ličnim primerom podignem svest o važnosti doniranja organa.

Više o kampanji „Najvažniji poziv u životu” saznajte na adresi www.najvaznijipoziv.rs.

*profesor koja je donirao organe člana porodice