Време за ново српско рангирање спортова

Правилником о категоризацији из 2017. спортови Србије су подељени у шест група од којих је последња намењена оним који нису од значаја за државу. Осталих спортова има 110.

Прва, најквалитетнија група, обухвата 15 спортова: атлетику, ватерполо, веслање, кајак-кану, кошарку, одбојку, пливање, рукомет, стрељаштво, тенис, фудбал, рвање, теквондо, џудо и бокс.

Прослављени ватерполо олимпијац Игор Гочанин је недавно јавно промовисао идеју да би ватерполо због изузетних резултата требало да постане спорт од национапног значаја за Републику Србију.

Резултати ватерполиста апсолутно дају за право, без обзира што има и оних зналаца који најстарији екипни олимпијски спорт на свету, потцењују због недовољне масовности, развијености, медијске промоције. Истина, Париз 2024. све то демантује. Уз сусрет САД и Србије у кошарци, финала Ђоковић – Алкараз у тенису, финале Срба и Хрвата у базену је трећи најгледанији догађај у Србији са Олимпијских игара.

Србија није земља која би медаље могла да дели на важне и мање важне. Не, свака је изузетно битна за малу државу од шест милиона становника.

Ако неки спорт, попут ватерпола, осваја одличја, како од 1950. до распада СФРЈ у континуитету, па и у време СРЈ и СЦГ и посебно од осамостаљења Србије 2006. године привилеговани статус је нормална ситуација. Да су само три олимпијска злата освојена било би довољно.

Својевремено је легендарни спортски радник, творац како великог Партизана тако и југословенске школе ватерпола Бата Орлић умео да каже:

– Ми смо у некој првој групи спортова. Не знам ко може са нама када су екипни спортови у питању да се пореди. Ми смо, заправо, нулта група.

Пре 11 година је тадашњи ватерполо врх покренуо акцију или пројекат за званично формирање спортског Бренда Србије и истакао кандидатуру да буде први спорт који би понео такав назив. Недавно је ВК Војводина подсетио на такву акцију која није добила од министарства спорта никакав одговор. Указали су, сада, на изузетно тежак положај клубова који су темељ успеха репрезентације.

Наравно да ватерполисти не умањују успехе српских представника у другим спортовима. Може ко да прича шта год хоће, али кошарка је популарнија од фудбала, одбојка је имала континуитет, Ђоковић је један од најбољих спортиста свих времена, Ивана Шпановић је владар скока удаљ више година, Милица Мандић у теквонду има два олимпијска злата…

Није ли време да се направи друга категоризација спортова, односно да ли је време да се подели прва група на пример у две и да се тако спортовима који годинама обезбеђују Србији медаље омогући да заиста немају о чему да размишљају. После одређеног времена би могли да буду померени напред или назад.

Богате награде пријају, тапшања по раменима, грљење, љубљење су уобичајене појаве. А шта када дође дан после, када ће клубови, по обичају, биити без егзистенцијалних услова за рад. Не рачунамо фудбалере и кошаркаше „вечитих ривала” који добијају средства и кад имају огромна дуговања.

Ватерполо и још неки спортови, кошарка и одбојка пре свих заслужују да буду у најужем крему од само неколико спортова. Темељ треба да буде документ шта Србија жели од свог спорта, који су циљеви и ко их испуњава.

То је први корак и зато потез Гочанина, подршка коју је добио од матичног савеза, струковне организације, ваља прихватити као позив за нову категоризацију. У тој првој групи заиста има оних који су национално благо и треба их одвојити од оних који ових година нису оно што би желели да буду. Неко је своју шансу искористио, а неко није.

Свиђало се то некоме или не.