Огњиште предака се не може угасити

Моје јунакиње и ја очигледно се међусобно тражимо и налазимо неким судбинским путевима, каже за „Политику” драмска уметница Ивана Жигон која је на Божић била Василија Вукотић у Мојковцу, а пре само месец дана у италијанској кантати „Даша” Анђела Инглесија представила се као Дарија Дугина. Односно као краљица Јелена Савојска на обележавању века од почетка градње њене задужбине у којој је данас смештена италијанска амбасада у Београду.

– Како каже Дарија Дугина: „Потребна нам је револуција духа! Потребно нам је знање! Потребна нам је посвећеност! Потребна је пре свега она тишина, оно ћутање, у којој се чује реч свога ближњег. Она топла, људска реч!” На други дан Божића заиста ми је горела је душа, јер шта би и било веће од духовне снаге, до бити 20 минута Василија Вукотић, проживети за кратко време све оне врлине и жртву које нас држе као народ. Као да нас држе на својим леђима. У одабраним тренуцима деси се на правом месту и у право време да се не сусрећеш само са својим јунакињама, већ и са одабраном публиком која их срцем тражи исто колико и ти. Преци су нам оставили огњиште које се не може угасити. У публици у Мојковцу, био је и унук сердара Јанка Вукотића, носи дедино име, скроман, тих и надасве уман и отмен човек, и једно велико, светло јединство многих општина Црне Горе и Србије – прича Ивана Жигон и додаје:

– Био је ту и српски премијер Милош Вучевић који је истога дана стигао и у Републику Српску. Публика је била на ногама и многи су плакали. Препознала сам у тој младости коју је окупио, нимало случајно, управо Мојковац, и млади градоначелник Веско Делић, да се напоредо са новим светом у планетарном смислу рађају и међу нама неке нове снаге, образоване, потковане знањем. У општем метежу београдске елите међу којима дуго, у борби, преживљавам, обрадовало је то и мене, а верујем и моју јунакињу Василију Вукотић.

Тај сусрет наше саговорнице и Јанка Вукотића носи посебну симболику. Његов деда Јанко Вукотић и Иванин прадеда Митар Мартиновић смењивали су се као председници владе Црне Горе и тријумфовали као јунаци заједно у многим биткама.

– Да, ђенерал Митар Мартиновић био је један од највећих иницијатора Балканског рата и као министар војни први ступио у њега. У архиву посвећеном мом прадеди Митру Мартиновићу постоје чак три њихове заједничке фотографије. Једна од њих је и разгледница на којој су два див-јунака: сердар Јанко и ђенерал Митар заједно испред Ловћенске капеле.

Куриозитет је и то, истиче Ивана Жигон, што је Василија Вукотић била венчана за Митровог рођеног брата Ника Мартиновића, чувеног лекара, да је и о њој слушала од своје баке Вјере Мартиновић, којој је Василија била стрина.

– И онда ти нимало није свеједно, кад се загрлиш са унуком сердара Јанка, и то на Божић у Мојковцу. И знаш да мораш на сцени да даш више него што имаш. Као што народ каже: „И што могу, и што не могу” . Тако превазилазимо себе. Мој отац, Стево Жигон говорио је да је у таквим моментима видео у рефлекторима капиларе својих очију, а ја се осећам као да више не стојим на земљи.

Трансформација Иване Жигон у лик Дарије Дугине, такође је имала одјека. Италијански композитор Анђело Инглесе који је са својом кантатом „Даша” и руским и италијанским музичарима одушевио Београђане у „Гварнеријусу”, написао је да је наша глумица „невероватном експресијом попут инструмента говорила не речи већ музику сачињену од шапата, напева и окомитих светлосних нагиба који су се увлачили под његову музику и својим дрхтајем терали публику до суза”.

– Бити део Даријине вере у бесмртност, филозофију, значи попети се на степеницу више према спознању светлости, у небеском, али и у актуелном смислу те речи. Она је сањала о уједињеном граду у коме ће нас болети исте боли и радовати исте радости. Дарија је симбол мучеништва и жртве нашег времена. И пре своје смрти сведочи да су у свим временима убијали управо „оне људе који се не мире са препотентним ставом интелектуалних слуга доминантне елите, оне који бране достојанство истинске слободне мисли” – тврди наша саговорница.

Наступила је и као Јелена Савојска на обележавању вредног јубилеја њене задужбине која је данас амбасада Италије:

– Била је велика част да у том историјском здању оживим краљицу Јелену која се прерушавала и ноћу посећивала сиромашне и болесне, која је са својим супругом краљем Емануелом ризиковала живот да би помагала унесрећенима у земљотресу. Племенита краљица је школовала своје рођаке: моју баку Вјеру и њене сестре у Француској. Требало би чешће да се њоме дичимо. Мало ко и зна да је управо она саградила прелепо здање италијанске амбасаде у Бирчаниновој улици.

Филм о прапраунуку Достојевског

У Белорусији већ готово годину дана Ивана Жигон припрема филм о прапраунуку Достојевског – Аљоши Достојевском. Од планираног документарног већ је прерастао у сценарио играног филма.

– То ће верујем бити круна мог рада и посвећења Достојевском од 14. године мог живота. Косценариста је Здравко Шћепановић, издавач књига највећих филозофа Татјане Касаткине и Сергеја Фудеља о Достојевском – открива Ивана Жигон.