Српско име, род и држава

Српско име први пут се помиње 822. године, када је славонски владар Људевит Посавски бежећи од франачке војске пребегао из града Сиска ка Србима који су били насељени у граничном подручју Византије, тј. у јужном делу данашње Далмације, већег дела Босне, источне Херцеговине, Рашке и Црне Горе. Територија српског етничког простора била је утврђена на основу казивања византијског цара Константина Седмог Порфирогенита (средина 10. века) и списа Дукљанске хронике из 12. века. Порфирогенит је под српским именом наводио сва јужнословенска племена која су ушла у састав Часлављеве кнежевине. Ту су обухваћени Босанци, Рашани, Требињци, Коновљани, Дукљани, Захумци и Неретљани.

Часлављева кнежевина је била вазална држава Византије и тада је од стране Срба прихваћено хришћанство уместо паганства. Под Чаславом је извршено прво српско племенско уједињење у нашој историји. То се догодило као одбрамбена реакција Срба на бугарску освајачку политику коју је водио њихов цар Симеун. Тада се први пут (средином 10. века) за Часлављеву кнежевину употребљава назив Србија.

На основу тих извора може се дати прецизна географска подела наших области од 10. до 12. века. Граница између српских и хрватских земаља и племена, средином 10. века, била је на рекама Цетини и Пливи. Углавном, Хрвати су тада насељавали западну Херцеговину, средњу Босну око града Витеза, северну Далмацију, Лику и Банију. Од Цетине је почињало подручје Неретљана, чувених гусара, које Порфирогенит помиње као потомке паганских „некрштених” Срба. Часлав је успео да ојача своју власт у Србији уз помоћ Порфирогенита, који је у свом делу „О управљању државом” под српском државом подразумевао данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу. На истоку је српска држава обухватала Рашку, а према северу се простирала до Рудника. Србија је од средине 11. века обухватала у заједничкој држави Рашку, Дукљу и Травунију, а повремено и Захумље, Босну и Неретљанску кнежевину.

Успостављањем династије Немањића у 12. веку тежиште развоја преноси се из Дукље у Рашку, одакле ће се Србија у каснијим вековима територијално и етнички проширивати на исток према Поморављу, на север према Сави и Дунаву и на југ према Македонији, док се средином 14. века није формирало тзв. Душаново царство или Царство српских и грчких земаља, под барјаком најмоћнијег српског владара из династије Немањића – цара Стефана Душана Силног.

Миомир Гарашанин,
Београд