О природи, вери и антинацизму

Ернст Јингер, филозоф је који је, по мишљењу Хане Арент, „од првог до последњег дана Хитлеровог режима био активни антинациста, док његови ратни дневници нуде најбољи и најчаснији доказ страховитих потешкоћа и индивидуалних борби у одржању властитих стандарда истине и моралности, у свету у ком су истина и моралност изгубиле сав видљиви израз”.

Издавачка кућа „Градац” сукцесивно подсећа на Јингера, а недавно је ту објављено и његово медитативно и есејистичко дело „Борављења у Далмацији”, у ком се доживљаји Корчуле и Хвара, њихова флора и фауна, прожимају са општим осећањем Медитерана, где свуда постоје градови античког карактера. У овој књизи Јингер изражава готово мистично обожавање природе, што је супротстављено његовом схватању технике. Острва су за њега уточишта пред челичним олујама, места трансцеденције, митског и поетског времена, као што су за Хелдерлина острва – мајке хероја.

„У дубини, подневни је пароброд управо пловио према острву Хвару; изгледао је једва већи од бродице која је носила Одисеја надомак острву сирена. Чудесно у нама не изазива никакво чуђење, јер нама је оно најприсније. Права срећа, коју нам пружа поглед на чудесно, јесте у томе да видимо потврђену збиљу својих снова. Како би иначе Хелдерлин, далеко од игралишта делфина, у најдубљем смислу препознао непролазну лепоту острвских светова?”, пише Јингер.

Он је своје кључно дело „На мермерним литицама” написао пред Други светски рат, 1939. године, где се у лику тиранина Надшумара, који узурпира власт и доводи државу до слома, може препознати критика упућена Хитлеру и националсоцијализму. Према тумачењу Џорџа Штајнера, овај роман је „једини чин великог отпора, унутарње саботаже, манифестован у немачкој литератури под хитлеровским режимом”. Надшумар је „наликовао на злог врача који најпре изазове болест, а затим болесника лечи према свом науму”, а поводом насиља које шире шумари и њихови пси трагачи, Јингер каже: „Дубока је мржња која у простачким срцима пламти спрам свега што је лепо.”

Пред излазак „Мермерних литица”, у августу 1939. године, Јингера, познатог по заслугама из Првог светског рата, позивају као капетана у Вермахт. Био је послат у окупирану Француску, а 1942. године објављује прве дневничке записе и придружује се дисидентским интелектуалцима око Ханса Шпајдела (више официра из Шпајделовог круга после неуспелог атентата на Хитлера 1944. године обешено је, Јингер се извукао, али је отпуштен из Вермахта и изгубио сина на италијанском фронту). Обилазио је књижевне салоне у којима је сретао Коктоа, Селина, Брака, Пикаса, али не затвара очи пред ратним ужасима. У дневнику, дана 16. априла 1943. записао је: „У разговорима о грозоти често се ових дана појављује питање одакле све те демонске снаге, ти крвници и убице, будући да их нико није пре видео. Али, оне су биле потенцијално присутне, као што стварност показује. Новост је у њиховој видљивости, њиховом пуштању на слободу, што им допушта да штете људима.”

У старости, Јингер је путовао и учествовао у јачању француско-немачких односа, у Паризу се срео 1984. године са Митераном. Али, критиковао је ново европско уједињење речима: „Својевремено сам написао утопију о миру. Идеја је управо идеја о данашњој уједињеној Европи. Али погледајте докле се стигло у Бриселу и Стразбуру: препиру се због маслаца, млека, јаја и кромпира, а уопште не разговарају о заједничкој влади или укидању граница...”

„Градац” је објавио и „Духовни дневник” руског теолога, економисте и филозофа Сергеја Булгакова (Ливни, 1871 – Париз, 1944), чија је филозофија религије у традицији Владимира Соловјова. У свом дневнику пише: „Блажени кротки... Господње речи о блаженству, кроткости доспевају до срца када искушење охолости, раздражљивости и гнева посећују грешну душу; хтела или не, ова искушења је непрестано посећују; и како је сладосно не препустити се овим осећањима, какву радост и слободу пружа кроткост! Господ није за џабе рекао о Себи да је кротак и смирен срцем, и да пружа спокојство душама нашим.” (...) „Само љубав даје мудрост, само љубав дарује прозорљивост, само љубав пружа опроштај. Онај који љуби стиче способност да гледа на другога онако како други гледа на себе самог. Одвојени смо једни од других зидом самољубља, себичности и самоинтереса. Искуством љубави задобијамо искуство мудрости и познања другог, свог ближњег и свог пријатеља... Љубав не тражи своје, она је потпуно лишена користољубља.”